Протосинђел Дамјан: Свети Атанасије Велики – ризница врлина и стуб Православља

У наредном прилогу доносимо предавање протосинђела Дамјана (Ковачевића), настојатеља манастира Светог Саве у Жеровници, на тему „Свети Атанасије Велики – ризница врлина и стуб Православља.“ Предавање је одржано на Духовној академији у оквиру дванаестог Молитвено црквено-народног сабора одржаног 1. јуна текуће године у манастиру Нова Никеја у Лелићу. Сабор је био посвећен обележавању седамнаест векова I Васељенског сабора у Новој Никеји и 850 година од рођења Светог Саве, првог српског архиепископа и просветитеља.

СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ – РИЗНИЦА ВРЛИНА И СТУБ ПРАВОСЛАВЉА

Хвалећи Атанасија, хвалићу врлину; једна је и иста ствар – помињати Атанасија и величати врлину, из простог разлога што је он све врлине заједно у себи посведочио, или још боље треба овако рећи: поседује их, јер пред Богом су сви живи који су живели по Божјој вољи

Свети Григорије Богослов

Овим речима започиње своје Похвално слово светом Атанасију Великом свети Григорије, а сам се потом ограђује и каже  да ће се задржати „тек на неким делима“ јер је заиста немогуће у једном тексту описати  живот овог дивног светитеља, похвалу александријске цркве.

Рођен је око 295. године и још као дечак привукао је пажњу светог Александра александријског, када је на обали мора крштавао јелинску децу. Пошто је изучио школу и проучио светску философију млади Атанасије долази код архиепископа Александра и предаје се њему у послушање.

Да бисмо боље разумели светог Атанасија и његову борбу против јеретика Арија морамо се подсетити ко су његови претходници на трону александријском, свети Петар, Ахил и поменути Александaр. Свети свештеномученик Петар александријски је први повео борбу против александријског свештеника Арија због његове упорности у проповедању неправославног учења о Божанству Господа Исуса Христа одлучивши овог од Цркве. Пред сам крај живота свети Петар александријски не прихвата Аријево покајање знајући да је лажно и не жели да га врати у клир и открива својим ученицима, Ахилу и Александру, да је имао виђење у којем му Господ отркива да је Арије тај који цепа Цркву Христову. Господ се светом Петру обраћа речима:  „Ето хоће да моле тебе за њега да му опростиш; али ти их немој послушати и немој примити у стадо вука као овцу. Заповеди Ахилу и Александру, који ће после тебе бити епископи, да га не приме него да га пред свима прокуну.“ После ових речи какав се став према Арију могао очекивати од Ахила и Александра и шта је Атанасије могао да научи од њих? Свакако да са јеретиком нема помирења док се не одрекне своје заблуде.

Треба напоменути и то да је свети Атанасије живео у времену када тек почиње оснивање првих манастира и јачање монаштва. Свети Антоније Велики је већ двадесетак година у пустињи кад се родио свети Атанасије и поживеће још шездесет те ће ова два духовна горостаса остварити дубоку духовну везу.

Поред тога што је одрастао уз велике исповеднике вере Петра, Ахила и Александра и што је имао чврсте везе са египатским монаштвом, пре свега са светим Антонијем, да бисмо имали потпуни духовни профил светог Атанасија треба рећи и то да је он и поред доброг светског образовања био много више окренут изучавању божанске науке Светог Писма. Како каже свети Григорије Богослов: „И сву књигу Старог и Новог Завета изучио је као неко други само једну од њих“. Толико је било велико и толико добро његово познавање Светог Писма те стога и не чуди што у свом слову О девствености саветује монахињи: „Нека свагдашње дело твоје буде изучавање Божанственог Писма. Имај Псалтир и учи Псалме. Кад изађе сунце нека у рукама твојим види књигу.“ Он зна да  „мудрост овога света јесте лудост пред Богом“ (1 Кор 3, 19) а да речи Господње „дух су и живот су“ и да је Дух „оно што оживљава, тијело не користи ништа“ (Јн 6, 63). Он такође зна да „За изучавање Светога Писма и за истинско знање потребан је добар живот, чиста душа и врлина по Христу, да би тако ум, идући кроз ту врлину, могао достићи и схватити оно чега је жељан, и научити о Богу Логосу онолико колико је доступно људској природи. Јер без чистог ума и без подражавања живота Светих, нико не може схватити речи Светих“ (О очовечењу Логоса, 57), те у складу с овим речима и живи. Зато његова душа из опита кличе: „О девствености, храме Божији, обитељи Духа Светога“.

Све оно што овај тринаести апостол говори или пише усмерено је само ка једном циљу а то је спасење човека. За њега богословље није философска дисциплина или правац нити надметање вештим силогизмима већ насушна потреба човека ради његовог сједињења са Богом и спасења. Зато, прозревши да се у Аријевој јереси крије јелинизација хришћанства, он пише своја два апологетска дела Реч против Јелина и Реч о очовечењу Логоса и Његовом у телу јављања нама. Ова два списа представљају једну целину и у њима александријски светитељ, који је тада имао око двадесет пет година, објашњава како је настало идолопоклонство и образлаже зашто је за наше спасење било неопходно оваплоћење Сина Божијега. Он зна да је одвраћање ума од духовних ствари одвело човека ка претераном обраћању пажње на телесне потребе што се касније претворило у похоте а што све рађа идолопоклонство које као вртлог вуче човека ка све већој телесности и везивању ума за земаљско док је за спасење неопходан подвижничи живот који узводи ум ка небеским стварима. Са ова два списа свети Атанасије жели да привуче идолопоклонике ка хришћанству али и да предупреди хришћане од раслабљивања духа како не би били именом хришћани а духом незнабошци. У свом делу О оваплоћењу свети Атанасије износи и основну благовест своје Христологије: „Син је Божији постао човек, да би људе учинио синовима Божијим. Није Он прво био човек, па после постао Бог, него је био Бог, па је затим постао човек, да нас обожи и учини боговима по благодати.“

Савремени канцеларијски богослови лишени благодатног искуства не могу да појме како је тако млад Атанасије могао да напише таква апологетска дела те се свим силама труде да покажу да их је светитељ писао у поодмаклим годинама. То је зато што не верују и не схватају да су речи пророка Давида: „Мудрији сам од стараца; јер заповести твоје чувам“ (Пс. 118, 100) заправо констатација реалности у којој је живео светитељ, а коју они избегавају.

Због таквог Атанасијевог живота и узвишеног богословља свети Александар ће га узети не само за свог ђакона већ и за личног секретара. О исправности те одлуке говори и значајан допринос светог Атанасија на Александријским саборима (319. и 323. године). Због свог одлучног побијања аријанске заблуде млади ђакон Атанасије је привукао пажњу православних али и јеретици су схватили од кога им прети највећа опасност. На Никејском сабору 325. године ђакон светог Александра ће привући пажњу на себе и самог цара Константина. Заиста је била необична слика да се један такав ауторитет као што је био архиепископ Александар консултује са својим младим ђаконом, док ту, на Сабору, крај њега седе многи свети мужеви, посведочени у свом исповедништву. Безумље аријанаца, тих „претеча антихриста“ како их је назива свети Антоније Велики, било је разобличено и одбачено од стране светих отаца сабраних на Сабору а Арије је изопштен из Цркве. И овде су се обистиниле речи псалмописца: „Заповест твоја чини ме мудријим од непријатеља мојих; јер је са мном у век“ (Пс. 118, 98).

Три године касније Атанасије ће по завештању светог Александра али и жељи свих александријских хришћана бити изабран за архиепископа на трону светог еванђелисте Марка. Тим поводом у Похвалном слову свети Григорије Богослов каже: „Истинити наследник је онај који није употребио, већ је претрпео, принуду, ко је узведен на престо не преступивши закон, него по закону, ко се не држи супротнога учења, него чува једну и исту веру.“ Заиста је такав био свети Атанасије јер и сам учи: „Свето Предање, као што су нам га Оци предали, јесте истинито учење. А доказ истинитости истинитих учитеља јесте то што једно и исто исповедају међу собом и што не поричу ништа ни у односу према себи самима ни у односу према својим Оцима.“ (О Никејском сабору, 4)

Иако је аријанство званично било одбачено на Никејском сабору оно ипак није било искорењено и показало је сву своју жилавост у наредним деценијама. И управо је борба за веру исповеђену на Никејском сабору обележила читав живот светог Атанасија те је као антички Атлас носио на својим леђима читаво православље. Јеретици су после сабора у Александрији и Никеји дошли до закључка да је за њихову победу потребно елиминисати Атанасија и то путем сабора. Тактитка им је била оваква: задобити наклоност цара, обезбедити подршку већине епископа и онда организовати сабор за свргавање Атанасија. Знали су да ако елиминишу Атанасија онда ће лако елиминисати и остале православне епископе и да је њихова победа тиме загарантована. У том смислу су и почели да делују измишљајући разне небулозне оптужбе против светитеља. Тактика јеретика почиње да делује тако да ће у периоду од 331. до 335. бити организовано неколико сабора са намештеним суђењем александријском архиепископу. И коначно на Сабору у Тиру 335. године неправедни суд осуђује светог Атанасија на прогонство у далеки Тревир (немачки град Трир) где је светитељ провео 2 године и 4 месеца у изгнанству. А каква су била суђења на тим саборима најбоље описују речи самог светог Атанасија: „Угасну правда, згажена је истина, погибе правосуђе, побеже од судија законско ислеђење и непристрасно расмотрење ствари. Зар није страшно да се везан држи онај који треба да буде на слободи? И да се пресуда по овој ствари поверава тужиоцима и непријатељима, да баш исти тужиоци, који су и оклеветали човека, изрекну пресуду над њим?“

Занимљиво да је на ово прогонство осуђен царем Константином, али то је било зато што је цар био више заинтересован за мир у царству, мислећи да чини услугу Атанасију склањајући га од гонитеља. Пред сам крај живота, 337. године, цар ипак враћа светитеља и остале прогнане епископе на своје катедре. Ни у изгнанству светитељ не заборавља своју паству већ им је слао посланице поучавајући их правој вери и крепећи их да остану у њој. „Велики злочин чини епископ кад напушта Цркву и не води бригу о Божјем стаду. Јер отсуство пастира даје повод вуковима за напад на стадо. То су тражили Аријанци, а и сви други јеретици, да у отсуству нас пастира нађу згоду за обмањивање народа својом нечестивом науком. Ако дакле будемо бежали, какав ћемо онда одговор дати оним правим епископима, или још боље – Ономе који нам је поверио стадо, Господу нашем Исусу Христу, Сину Божјем и истинском Цару свих, Који ће судити свој земљи? – говори свети Атанасије у својој апологији цару Констанцију (Апологија цару Констанцију, 26). Свети Атанасије ће 338. године организовати Сабор са 100 египатских епископа који ће га потпуно оправдати. Исте године посетиће га и свети Антоније који је имао и откривење од Бога о аријанцима да „њихово учење није апостолско, већ припада демону и ђаволу, који им је отац. Јалово је оно и бесмислено и без истинског разумијевања, попут бесловесности ових мула.“ Треба приметити да у овом виђењу светог Антонија, али и у свим откривењима светитељима о јеретицима, они се увек појављују као животиње или звери, те је светитељима била јасна њихова истинска природа и улога у цркви.

Миран период у животу светог Атанасија није потрајао ни годину дана јер је лукави полуаријанац Јевсевије Никомидијски организовао нови Сабор у Цариграду 339. године, који опет свргне светог Атанасија. Одлука је спроведена уз војну помоћ епарха а Атанасије се тада једва спасао бекством. Свети Атанасије бежи на запад у Рим код епископа Јулија. То је његово друго изгнанство и оно ће потрајати седам година. У Риму ће Јулије сазвати сабор 340. године који ће оправдати Атанасија. Свети Атанасије је тада са собом повео и два монаха Амонија и Исидора и упознао Запад са источним монаштвом што је тамо изазвало интересовање. Монаштво је до тада на западу било презирано. Но захваљујући александријском светитељу оно ће почети да се развија и да доноси добре плодове. Његова љубав према монаштву је била огромна јер је он, и поред тога што је монаштво било тек у зачећу, прозрео добробит коју оно доноси Цркви. Од када је хришћанство постало прихваћено од царева престала су гоњења и мучења хришћана а почело је и раслабљивање духа међу хришћанима те је монахе, те добровољне бескрвне мученике, светитељ видео као насушну потребу Цркве а својим животом је сведочио узвишеност тог звања. Овде треба приметити да прогони никада нису заустављали светог Атанасија у његовом раду за добро Цркве, већ су му само отварали нова поља на којима је он обилно сејао реч Христову.

Не можемо овде да наводимо све саборе који су одржавани у наредних десет година а на којима је свети Атанасије био главна тема. Једни су га оправдавали а други су га свргавали. Лукавство јеретика се види и у томе што на свим тим саборима оптужбе против светитеља никада нису биле догматске природе. На тај начин јеретици су успели да заварају и један број православних епископа који су потом гласали против светог Атанасија. Неке од клевета су биле: свети Атанасије се, наводно, немилосрдно опходио према својој пастви, Египћанима је наметнуо нечувено висок порез и присиљавао их да му доносе ланене стихаре, послао је сандук злата Филумену побуњенику, који је имао претензије на царски престо, разбијање путира, разбијање светог престола, није дозвољавао да жито из Египта иде за Констатинопољ итд. Посебно је занимљив случај са епископом Арсенијем за којег су јеретици тврдили да га је свети Атанасије убио па му онда одсекао руку и са њом врачао. При том су као доказ својих оптужби заиста махали на Сабору са неком одсеченом шаком. Светитељ се одбранио тако што је довео Арсенија пред сабор и замолио га да подигне једну па другу руку,  додавши: „Верујем да Бог никога није створио са више од две руке“ те тако оборио и ову лажну оптужбу.

Из другог прогонства свети Атанасије се вратио у своју епархију пролазећи и кроз ове наше крајеве, а александријци су га дочекали торжественије него цара. Наредних десет година релативног мира светитељ ће искористити на утврђивање своје пастве, превођење у праву веру великог броја аријанаца као и у обраћању незнабожаца. Но ђаво који никад не дрема подићи ће преко својих слугу, јеретика, и треће гоњење на епископа александријског. Опет је војска подигнута да свргне законитог епископа. Из опкољеног храма су га извели клирици који су због његовог ниског раста (а био је висок око метар ипо) успели да га сакрију одеждама од војника и светитељ је онда отишао у своје треће прогонство сакривши се међу египатским монасима. На његово место је постављен Георгије из Кападокије кога свети Григорије Богослов описује следећим речима: „чудовиште кападокијско, зло родом и још лукавије мишљу.“ Ово треће прогонство ће потрајати шест година и за то време ће бити одржано неколико сабора на којима ће бити покушаја да се измени никејски Символ вере. Неки од њих су одржани у Сирмијуму (Сремској Митровици) и на њима су доношене тзв. Сирмијумске формуле  које су биле замена Символу вере. Свети Осија Кордобски, већ у дубокој старости и исцрпљен пристао је на аријанску Сирмијумску формулу али није хтео да прихвати осуду против Атанасија. Није прошло много времена а свети Осија се покајао и осудио аријанску јерес али је занимљиво да је практично издао веру али да није хтео да изда Атанасија. И то говори колики је духовни горостас био светитељ александријски.

У време трећег прогона свети Атанасије је имао статус државног непријатеља. Претраживани су домови, вртови чак и гробови како би га нашли. Формиране су омладинске групе за трагање, а клирици, монаси, монахиње и вернци су били жртве великог насиља које се спроводило над њима само зато што су били привржени свом епископу. У то време ће се упокојити и свети Антоније Велики а овај заиста Атлас православља и истински отац православних ће написати његово житије и тиме започети потпуно нову врсту хришћанске књижевности  – хагиографију. По повратку из прогонства александријци су свог епископа дочекали још тријумфалније а он ће убрзо одржати познати Сабор исповедника у Александрији на коме ће постићи измирење свих православних епископа, богослова, Цркава и верника по свој васељени, пошто је прихватио као дозвољиву употребу, до тада различите, на Истоку и Западу, богословске терминологије. И како каже свети Григорије Богослов: „то дело му је веће и корисније од свих његовоих дугогодишњих подвига и од свих његових књига које је написао и које сада сви читају и преписују.“ Јер последице овог Сабора су далекосежне а пример светог Атанасија ће касније следити и други епископи и саборски оци те ће се захваљујући икономији али не на штету вере многи обрести у православном табору.

„У Цркви треба увек одбацивати и спречавати оно што јој је страно и што изазива саблазан, а више од свега држати се мира и слоге, само под условом да вера буде здрава (тј. правилна, православна). Тада ће нас и Господ помиловати и оно што је раздељено сјединити. А када буде једно стадо, опет ћемо сви имати једнога Вођу – Господа нашег Исуса Христа (Томос Антиохијцима, 8).“ – учио је и учи нас свети Атанасије.

Треће прогонство светог Атанасија се завршило захваљујући одлуци цара Јулијана Одступника да се сви епископи из тамница или из прогонства врате на своје катедре надајући се да ће тако изазвати још већу пометњу међу хришћанима. Но убрзо цар схвата кога је вратио на александријски престо и разгоревши се мржњом према хришћанима покреће њихово гоњење те свети Атанасије бива и четврти пут прогнан са своје катедре. Ово прогонство ће потрајати девет месеци и Атанасије ће га провести са монасима у Тиваидској пустињи, а завршиће се са смрћу цара одступника. После две године, маја 365, светитељ бива прогнан и пети пут са своје катедре. И ово изгнанство ће потрајати девет месеци јер цар Валент, иако наклоњен аријанцима, није могао да се одупре енергичном тражењу народа и бива принуђен да им врати епископа из прогонства.

Наредних седам година свети Атанасије ће у миру провести са својом паством све док га Господ не буде позвао 2. маја 373. године у царство небеско.  Своју љубав према својој пастви показао је тиме што није хтео да их остави без пастира те је пред своју смрт хиротонисао Петра II и њега одредио за свог наследника.

Свети Атанасије Велики управљао је александријском архиепископијом 46 година од којих је око 17 година провео у изгнанству и за све то време је био како каже црквени песник: „као река Божија, испуњена вода духовних … набујала божанственим учењем и напајајући црквену пуноту, потопи сабор јеретика, пучином божанствених својих речи.“

И не само да је устајао против јеретика у одбрану вере него и против цара када би цар преузео на себе оно што му не доликује. „Царе… Не мешај се у црквене ствари, и немој да ти нама (епископима) заповедаш о томе, него се ти пре од нас учи њима. Теби је Бог уручио царство, а нама епископима је поверио ствари Цркве. И као што се онај који твоју власт руши противи заповести Божјој, тако се бој да и ти, присвајајући себи оно што се тиче Цркве, не подлегнеш великој осуди“ (Историја Аријанаца, 41-45).

Тако говори прави епископ Цркве Божије и како каже свети Григорије Богослов: „Његови поступци и нарав једноставно су постали правило за епископе, а његови догмати – закон за православље.“

Свети ава Јустин Ћелијски описује овог великог исповедника православља овим речима: „Живо и бесмртно оличење врлина, које свакога може побудити на богоугодништво, – то је свети Атанасије Велики“ а свети Григорије каже за њега да беше „у врлини недостижан“ и да „чврстину и чистоту вере у Христа најприкладније је потврдио Атанасије на себи.“

Нека нам молитве светог Атанасија Великог помогну да, подражавајући његов живот, чистоту вере прво одбранимо у себи „животом у врлини по Христу“ како бисмо могли, ако промисао Божји тако одреди, да је храбро и непоколебиво исповедамо и бранимо од напада споља е да би се свагда узносила слава Светој, једносушној, животворној и нераздељивој Тројици, Оцу, Сину и Светоме Духу свагда, сада и увек и у векове векова. Амин.