Игуманија Варвара: Господе, Видело моје, истински Твој слуга ко је?

„Бдим над причама људи и над причама ствари, не бих ли докучио неку тајну поруку Љубави моје.                

 Ничија ме прича не занима приче ради ни причала ради, но Тебе ради.”

Свети Владика Николај „Молитве на језеру XLII”

 

У другу недељу Великог Поста, по благослову Епископа Ксенофонта, протојереј Димитрије Тактикос из Лондона служио је Свету Литургију у скромној капели посвећеној Светој Ани Новгородској, која се налази у дворишту куће породице Шеберг у шведском градићу Линеберг. Пре Свете Евхаристије обавио је свету тајну крштења Себастијановог и Аниног осмог детета. У књигу живота уписана је мала Нина. Рођена уочи спомена Светог Саве и Свете Нине Грузијске, придружила се малој Христовој војсци, браћи и сестрама Лазару (12), Еви (10), Волмару (8), Арсенији (6), Милици (5), Николају (3) и Сави (2). Кума већ четврти пут, тачније, од када су духовно прибројани Епархији рашко-призренској у егзилу, била је Нера Тркуља, професор енглеског језика из Београда.

У духовном беспућу пале Европе, у Шведској, земљи која је претеча анархије, демонске једнакости религија, где секуларизам на сваком кораку протерује „сувишнога” Христа, где се под плаштом разних јеретичких хришћанских деноминација праве компромиси са слугама поднебесја, где содомија кормилари и у име љубави затире се Истина – а, авај, у том духовном разврату је и Београдска патријаршија узела учешће (служење патријарха Иринеја са монофизитима и сусрет са геј „епископицом“ у октобру 2014.) и хитону српске цркве још једну рану нанела – у тој пустињи камење је проговорило.

У једном малом граду, у породици Шеберг, гори кандило праве вере.

„Кад се настани вера међу туђинима, туђини постају сродници. Кад ишчезне вера међу сродницима, сродници постају туђини.” (Свети Владика Николај). И заиста, иста нас је вера учинила сродницима са овом благочестивом породицом. Они немају порекло везано за Србију, а животом сведоче да права вера не познаје границе ни времена ни простора.

Нека умукну сви језици који клевећу да није свима дата могућност и слобода да упознају Христа, јер заборављају на речи Господње: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се.” Овај светли пример их изобличава. Себастијан и Ана су гладовали за Истином и из својих животних провалија угледали светлост Христову. Не познајем дубину и „земљу далеку” одакле их је милост Господња избавила (иако су Себастијану на исцртаном лицу остали трагови), само видим по грчевитом држању блага које су пронашли да је глад била велика и претешка. Сад избављени од буре на отвореном мору, у луци православља, сидро не дижу.

Нека се и ми који смо рођени и живимо у православном окружењу застидимо пред њима због немара и равнодушности лудих девојака, јер нам прети да чујемо глас: „Заиста вам кажем, не познајем вас.” (Мт. 25, 12) и „Од свакога коме је много дано, много ће се и тражити”. (Лк. 24, 12)

У дворишту њихове куће, надомак шуме, је њихова духовна оаза. Споља неугледна брвнара, а када се уђе унутра, као да си ушао у другу димензију, у неку нашу стару црквицу са оним препознатљивим мирисом тамјана и влаге. Помислих, овде радије станује Бог, радије него у неким велелепним храмовима који су због млакости оних које је Бог поставио на дело проповеди Јеванђеља Христовог претворени у окречене гробове. И мрачна пећина била је светлија и топлија од свих палата земаљских, и јасле овчарске удобније од свих колевки, и у њима је изволео родити се Бог.

И ту малу капелу уредио је Себастијан „по српски”, онако како је видео код Владике Ксенофонта у Мушветама, потрудио се да набави све књиге, све црквене утвари. Неколико кандила која непрестано зажиже.

Само крштење и Литургија су имали васељенски призвук. Отац Димитрије служи на енглеском језику, возгласи су били на грчком (пореклом је Грк), одговарање на шведском, а ми на црквенословенском. Символ вере и Оче наш свако на свом језику. Права Педесетница.

У књизи Ризница књигралишта прочитах: „Кућа није дом ако није крш и лом”. Кућа са толико деце, прави је дом. И није то ништа нечисто или аљкаво, само је неважно да све и увек буде на свом месту. И опет све је у реду. Деца су права деца – трче, скачу, падају, плачу, смеју се, покошкају се да се изборе за своје место у поретку само њима знаном. Од камења праве дворце, од крпа љуљашке, од прућа мачеве, над барама су риболовци… а на звук звонцета сабирају се на трпезу. Молитва пре и после. Пост је и храна је посна, и за најмањег Саву. А он то и не зна, а кад размислим, одрасли замршују те конце, и кад се родитељи не колебају, деца не постављају никакво питање. И нема потребе да се умољавају да једу и да иду на починак када дође време за то. Задивљујуће је како је све једноставно. Мама Ана је благословена душа у крхком телу. Она је тиха и рекло би се одсутна, али не, она ослушкује и прати. Познаје децу своју, њихову тишину и галаму. А ту је кад стварно треба. Нема код ње неумерености, ни у одушевљењу ни у мажењу, а сва одише мајчинском љубављу. Сви су они заједно исповедници вере. Деца у школи у свакодневној борби са безбожничким покушајима преумљивања прерастају у младе трске, а родитељи непрестано бдију, боре се за њихове и своје душе.

Недостају им Литургије, каже Себастијан. Најмање једном годишње дођу у Србију да се напоју са извора живе воде. А путовање нимало није лако. Само нас је три сата возио од аеродрома до њихове куће, па четири сата на други аеродром по оца Димитрија, и тако и у повратку. А после свега морао да ради. Колики труд и колика љубав! Посебно још кад знаш да је обремењен сазнањем да је болестан и да га чека тешка операција. А тај свет нема милости.

У том далеком свету горе кандила вере, она су симбол светлости и наде. Нека она буду неугасива. Подај, Господе.

У предворју Свете Четрдесетнице, као попутнину за пролазак кроз узбуркано море Великог Поста, Света Православна Црква предањски предлаже читање житија Свете Марије Египћанке. Из те чудесне повести, и прегршта духовних назидања, заокупља ме мисао о старцу Зосими и његовом вапају Господу да му покаже истинског слугу свога. Изведен Промислом Божјим у јорданску пустињу, сусреће велику покајницу, Свету Марију Египћанку, и у њеној исповести препознаје да га је Господ услишио. Мислим и о томе како ли су овом старцу, осведоченом духовном прегаоцу, изгледала неважно сва његова несумњиво трудна дела када су се огледнула у покајничком животу ове до тада скривене слушкиње Божје. Тај сусрет разгорео је жар и распламсао веру старца Зосиме, и дан данас разгорева веру свих који читају о њему.

Разумљиво је што сад мислим о томе.

Господе, истинске Твоје слуге то су.