Хорепископ Максим: Богочовечански хуманизам или политичке платформе? – Срби, куда даље?

Унаредном прилогу доносимо предавање Његовог Преосвештенства Хорепископа новобрдског и панонског Г.Г. Максима на тринаестом Молитвеном црквено-народном сабору, одржаног у манастиру Светог Николаја 7. јуна текуће године. Предавање носи назив: „Богочовечански хуманизам или политичке платформе? Срби, куда даље?“

 

 

Богочовечански хуманизам или политичке платформе? – Срби, куда даље?

 

Ваша преосвештенства, преподобни и часни оци и матере, благочестиви народе светосавски – Помаже Бог! Велика је радост и од Бога милост поздравити овакав сабор – оног, макар и малог, остатка светосавске србадије, сабране данас, већ традиционално у овој светониколајевској обитељи, на падинама Јелице, подно њених врхова: Ридне косе, Градине, Ветриња, Небоша и осталих. Јелица је окропљена вишекратно часном крвљу наших слободарских предака, устаника, хајдука и јунака, у Првом и Другом српском устанку, војника у Првом светском рату, који су пркосили надомоћнијем непријатељу, али наоружани вером и правдом Божјом вазда побеђивали. Била је готово мајчинско уточиште збеговима нашег ојађеног и истребљиваног народа, током многих ратова. А ево, данас сведочимо да је Јелица овим свештеним сабрањем и саборовањем добила још један врх, али духовни, још један, можемо рећи прави, „Небош“, јер овај духовни врх стреми ка Небу над небесима, нашој истинској, духовној отаџбини. Јелица се данас, дакле, украсила не збегом, не битком, већ сабором, исповедничким, благоверним и правоверним.

Данас смо се ми, светосавци Срби, педесетнички, благодатно и светодуховски сабрали у име васкрслог Богочовека Христа, наоружани вером православном, вером у истину и правду Божју, која често иде споро, на ногама страдања, али непогрешиво, незаустављиво и неизоставно утабава свој пут, гази и поравнава сваку кривду, обману и лаж у овоме палом свету. Тим спорим и тешким, али јединим исправним путем настојимо да идемо, зато смо се на том путу сви и данас овде сабрали и сусрели, у Христу и међусобно. Особито је пријатно и дубоко симболично саборовати данас, на празник Свих светих у Цркви и Христу просијавших, од памтивека до данас, њих и њихове молитве нека бисмо са собом сада и вазда имали.

Време борбе и устанака код нас као да никада не пролази, а засигурно да она духовна борба никада не престаје. Већ годинама, деценијама, живимо у разним превирањима, која се неизоставно ближе некаквом свом крају и исходу. Осетивши да као народ проживљавамо такав један прекретнички моменат, намера нам је да се на овом данашњем нашем свештеном сабрању подсетимо ко смо ми, Срби, чији смо, који је био пут наших предака, те, ишчитавајући мапе њиховог историјског хода, са Богом, никада без Њега или против Њега, да видимо куда нам ваља ићи даље, који пут на тој прекретници изабрати, а не погрешити? Јер и Господ рече овако: Станите на путевима и погледајте, и питајте за старе стазе, који је пут добар, па идите по њему, и наћи ћете мир души својој (Јер. 6, 16).

Можемо слободно рећи да се наша историја, она хришћански освешћена, темељи на два одрицања од земаљског, те приклањања небеском, вечном, богочовечном. Прво је одрицање Немањића Саве, тј. младог царевића Растка, који се приволео Царству Небеском, како у његовом житију сведочи његов свети старац, светогорски јеромонах Макарије: Он остави царственог оца, презре земаљску славу и све красоте као ништавне, и заволе убоштво Христа ради и заједнички живот с нама¹. Друго одрицање је светог кнеза Лазара, како пева народни песник: Цар воледе царству небескоме, а неголи царству земаљскоме². Прво, светосавско опредељење, усмерило је Србе и Србију ка духовном и државотворном процвату, прво духовном, јер је то темељ, онда државотворном, јер је то плод. Оно је Србе научило како живети у слободи, оној превасходној – духовној, слободи од греха, од лажи, заблуде, а онда и у овоземаљској. Друго, светолазаревско опредељење армирало је те духовне темеље Срба, како би умели живети, остати и опстати као хришћани, уздигнуте главе и образа и у ропству. Дакле, све неопходно су нам оставили и на делу нам показали наши свети преци и како у слободи изобиловати и како у ропству оскудевати, али увек остати честити и православни Срби, светосавци. Свему ваљаном су нас наши свети преци научили, показали су нам да се живот нас, православних појединаца, нас као народа, наше државе успешно гради само на тој бесмртној, богочовечанској идеји одрицања од пролазног, земног, тривијалног, зарад опредељења за оно вечно, небеско, богочовечно, за вечну истину вере православне, за вечну правду Божју и живот по тој и у тој вери и правди. Као што вели свети владика Николај: Калуђер и сељак творци су српских држава. Најсавршенију стару државу нашу створили су и уредили калуђери, најбољи сељаци. Уосталом сличност између српског сељака и калуђера веома је велика. Калуђер је углавном нежењени сељак, а сељак углавном ожењени калуђер. Живот и једног и другог испуњен је тешким трудом, честом молитвом, дугим постовима. И један и други свуда виде прст Божји. И једном и другом идеал су свеци и угодници Божји. И један и други гледају на овај свет као на варљиву и пролазну тканину, симболичну за онај небески и вечни свет. Живот људски пак, посматрају у оквиру смрти која им је мање страшна од Страшнога Суда Божјег последњег³. Поједностављено можемо рећи: темељ древне и успешне српске државе био је на давању предности духовно-моралном, хришћанском прогресу, насупрот материјалном, у складу са речима Христовим: Иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 33). И искали су преци наши пре свега Царство небеско, и трудили се да живе по правди његовој, а Бог ја заузврат обилно давао и придодавао све остало овоземаљско што је било на потребу. У томе је била тајна процвата, али и опстанка српске немањићке и постнемањићке државе.

Насупрот томе, наша временски ближа, а духовно даља историја XIX, XX и XXI века показује нам да је сва пропаст наше државе и нашег народа долазила управо од скретања са напред описаног пута наших светих предака, односно од чињења супротног избора: стављања земаљског напретка, модерних идеја, идеологија, начина живота, политичких и партијских програма испред вечноживе и животворне Речи Божје, испред вечног устава Свете Србије — Јеванђеља Христовог. Прво, новоослобођена, млада држава Србија, била је завођена и заведена својим покондиреним синовима, који су се са Запада враћали пуни самопрезира, самопорицања од комплекса ниже вредности, стеченог од горде Западне Европе, уроњене у своју самозаљубљеност, занете својим лажним и извиканим вредностима, културом, науком, својом духовном каљугом хуманизма, човекобоштва, човекоцентричности, коју је као лош ђак-преписивач, преузела од папске „непогрешивости“, самообожавања, самопромовисања себе као „заменика“ Сина Божјег на земљи, као „човекобога“. Ти и такви, искомплексирани несрпски никоговићи, жртвовали су веће за мање, добро за лоше, те су свесно пресекли своје светосавске корене, и накалемили себе на отровно западноевропско дрво, чији је корен папска јерес, а плодови све најболесније, антихришћанске идеологије и покрети протеклих векова: хуманизам, рационализам, просветитељство, надаље од њих поникао социјализам, комунизам, либерализам, лажна демократија и сав овај идеолошки пакао у коме данас постојимо, а који је сада коначно показао своје право лице, тј. своје отворено сатанистичко, либерално-глобалистичко опредељење и исходовање. О овима непоштедно пише свети владика Николај: Синови српских сељака хаџијали су на Западу да проуче како треба државу и друштво уредити, а вратили се завађени и поцепани у партије онако како су и западни народи без теодулије (служења Богу), завађени и поцепани⁴. Што је још горе, ови несрпски синови, духовна недоношчад, иделошка кукавичија јаја у српскоме гнезду, калемили су и калеме на то отровно дрво и српски народ, образовање, државу, културу, авај, и Цркву, ево већ два века уназад. Даље, плодови тих антихришћанских идеологија и таквог калемљења, које су све одреда дошле са христоодступног Запада видимо који су: прва, карађорђевићка Југославија, завршена јасеновачком кланицом, друга, титоистичка-комунистичка, завршена ратовима деведесетих, па ратом на Косову и Метохији, који и даље траје; исход свега тога је Србија данас, као понижена колонија Запада, република-недоношче, на челу које се доводи политички отпад, морални и духовни талог нашег народа, само са једним циљем – да наставе курс разградње Срба и Србије по западњачким, окупаторским замислима, интересима и циљевима. Доказ томе: човек, на челу наше ојађене државе, који тврди да „мора“ да призна-доврши њено распарчавање и пропаст, јер је свети кнез Лазар „изгубио“ битку на Косову, а не он! Од лажне демократије, до овакве отворене будалашитне, на којој савремени режимски и остали политичари темеље своје руковођење земљом, пут је био кратак и брз, од краја комунизма до почетка глобализма нисмо морали чекати више од две деценије. И овај режим и претходни доживели су духовно-морални пораз, насупрот светом кнезу Лазару, јер су земаљске вредности: тренутну власт, част, новац, моћ, утицај и угођај, ставили изнад вечитих моралних, хришћанских вредности, у томе је њихов пораз, и тако духовно, ментално, морално поражени нашу земљу воде само из једне пропасти у другу. Нису схватили духовни и морални тријумф и победу светог кнеза Лазара, зато га називају пораженим, и зато сами бивају поражени и понижени.

Дакле, Србија је кренула напред почев од два одрицања од света, једно је светог Саву водило у манастир и монашки живот, друго је светог кнеза Лазара водило на мученички подвиг и бојно поље. Са друге стране, пропаст Срба отпочела је са раскалуђером Доситејем, који је поступио управо супротно: напустио је манастир и прилепио се за духовно лепрозну Европу. Семе њене рационалистичке и антихришћанске заразе, кроз антијеванђелски и богоборни покрет просветитељства, положио је у саме темеље српског образовања. Извео је из манастира не само себе него и српску просвету, што је још погубније.

Зато је било потребно мање од једног века да се његов антицрквени усклик: Не прапорци и звона, књиге, браћо, књиге! претвори у комунистичко и отворено порицање Бога и вере, као и у суров прогон и систематско затирање Цркве.

Безбожно семе западњачко, заливано скоро читав век европеизираним и од Цркве одвојеним образовањем, породило је горке плодове безбожног, атеистичког режима комуниста и титоиста, од којег се ни дан-данас нисмо опоравили. Дакле, Доситејево порицање Цркве и вере, стављање интелигенције и просвете изнад врлине, морала и честитости, тј. изнад вере и Цркве, јединих аутентичних чувара, расадника и учитеља морала и честитости, породило је друго ново одрицање од небеског, вечног, светосавског, богочовечног, зарад земаљског, а то је идеја Југославије, прве и друге, обе у српској крви нестале. А свети владика Николај вели: Југославија је представљала за србски народ највећу забуну, најтеже грчеве и најсрамније понижење, које је икада доживео и проживео у својој прошлости. Нико му томе није крив до његови синови партизани у четири правца (интелектуалном, моралном, политичком и економском) и хулитељи светиња на свим линијама⁵. Један прст су Срби, следбеници доситејевштине гурнули Богу у око, други прст су гурнули политичари и народне вође поникле на таквој антицрквеној, антисветосавској, али проевропској, пропапистичкој науци и образовању. Стављена је вештина, тј. знање изнад врлине. Јер школа учи вештини, али једино Црква учи врлини, а врлина спасава, а не вештина. Како о томе вели свети владика Николај: Лично ја могу Вам рећи, да ја не верујем да ће нас спасти вештина него врлина. Ми искупљујемо страдањем своје грехе, и Бог је одредио рок нашег страдања (види другу књ. о Царевима глава 20,1-6). Први пут сам ја говорио на тему, да ће нас спасти врлина а не вештина у Торонту 5. септембра а сам народ ме је бурно поздравио. Зашто? Зато што срце народно осећа да Бог од нас очекује врлину а не вештину, тј. покајање и слогу а не транге-франге. Црква стоји за врлину, политика за вештину. Ја сам са Црквом. Знам, и Ви сте. Сва српска историја сведочи ми да је врлина с Богом јача од вештине с ђаволом. А многе силе овога света више верују у вештину с ђаволом. Зато им неће добро бити. А српски народ ће се радовати победи Бога над сатаном⁶. Вештина без врлине, дакле, представља сатански изум, продукт оног рационалистичког образовања, које се одрекло Цркве, напустило манастире и омаловажило Јеванђеље и Христа. Вештина без врлине је оруђе самоуништења човека и народа. Школа може научити знању али не и поштењу и доброти, но знање без доброте, интелигенција без добронамерности је готов ђаво, по речима светог Јустина Ћелијског. Мала знања добијају се учењем, а велика знања добијају се вером и поштењем⁷. Отуда је доситејевштина, образовање без образа Божјег у човеку, намножила у Србији људе учене знању, али не и поштењу, људе спремне да своје знање злоупотребе у циљу личног богаћења и интереса, јер су научени знању, али не и владању, не и поштењу и честитости, без којих знање постаје оруђе моралне и опште пропасти појединаца и друштва, народа и држава. Школа без Цркве пуни друштво образованим, а безобразним и безобзирним људима-нељудима, спремним да своје знање упрегну у свако зло, из свог личног интереса и ускогрудости, али не и да општи интерес ставе испред свог, чему нас једино учи врлина, тј. Црква Божја и свето Јеванђеље.

Из горког искуства треба коначно разумети и схватити: прво иде духовна окупација, затим идеолошка и културолошка, а онда политичка, економска, војна тј. фактичка. Као и у Старом завету, где се јасно показује како Бог кажњава народ због погрешне, безбожне замисли, идеје, идеологије, пута којим иде, те свети пророк Јеремија вели: Чуј, земљо! Ево ја ћу пустити зло на овај народ, плод мисли њихових, јер не пазе на моје речи, и одбацише закон мој (Јер. 6, 16-19). Треба обратити пажњу управо да је зло на народ дошло као „плод мисли њихових“, дакле, услед погрешне духовне и идеолошке усмерености. Решење ћемо наћи тек онда када кренемо супротним путем, када се, схвативши све наведено, коначно отрезнимо и дозовемо памети, те отпочнемо борбу против духовне окупације, од које све почиње и из које произлазе сва остала зла. Треба духовно да се ослободимо од стега западњачких идеја и идеологија, од њиховог чисто земаљског виђења прогреса и напретка, те да се вратимо нашем духовном и идеолошком, светосавском огњишту, идеји живљења за вечно, за богочовечно, идеји опредељења и служења вечном Царству Христовом и правди Његовој. Не морамо ми Срби позајмљивати идеје, светоназоре и виђења напретка и прогресовања од Запада, кад имамо своје, испитане и проверене, вишевековним искуством наших светих предака и у слободи и у ропству. Светосавска идеја се кроз нашу историју показала као једина државотворна, изграђујућа, истински прогресивна, идеја по којој треба служити пре свега духовно-моралном развоју народа, да све у држави, политици, образовању, култури буде посвећено томе, јер све што се на том плану не посвети Богу, биће посвећено Његовом непријатељу.

Један руски епископ и догматичар Макарије и вели да је друштво које не верује у вечите идеале Царства небеског осуђено на пропаст. Јер ако су нам једини циљеви искључиво земаљске природе, материјалне, онда је све допуштено у достизању истих, грабеж, неправда, корупција, отимање и сваковрсно друго безакоње. Но, ако нам је Царство небеско циљ и идеал, оно у себи садржи ту корективну силу, која лечи друштво и појединца, јер јеванђелски циљеви захтевају јеванђелске методе. Дакле, једини циљ који сам собом поправља друштво, народ, чува га од кварежи духовне и моралне, јесте Царство небеско, зато Господ одмах додаје и правду његову, тј. захтев да се живи по правди Царства небеског, тј. јеванђелској правди, како би се у то Царство ушло. Ако се основна јединица друштва – човек, морално излечи, уздигне, исправи, неће нам бити потребни томови разних закона против корумпираности друштва, од којих друштво само бива још корумпираније, јер има више закона који се могу кривотворити, заобилазити, манипулисати итд.

Није ли управо то грчевито упињање наших непријатеља да нам увек наметну некакву интернационалистичку, антинародну, антисветосавску идеју и иделогију знак и доказ снаге наше светосавске идеје, светониколајевског идеала народа као теодула и државе као теодулије, тј. служења Богу, истини Божјој и спасењу људи у Христу? Отуда се већ деценијама из страних каса финансирају њихови бедни плаћеници, невладине организације и организатори да нам соле памет и да нас уче, а заправо да нас муче, промашеним идејама, морално пропалог Запада, е да се Срби не досете ко су, да се не досете својих темеља, корена, основа отачких, идеја, путева, циљева наших светих предака. Није никад проблем што непријатељ ради, већ што ми не радимо, није проблем што он не спава, већ што ми спавамо и допуштамо да у дому наше душе, у нашим кућама, двориштима, школама, скупштинама, медијима вршљају разни никоговићи, моралне карикатуре, продавачи западњачке магле и то не од јуче. На све то нас је упозоравао и блажене успомене патријарх Варнава у својој Божићној посланици, давне 1936. године, упозоравајући народ на долазећу превару комунистичке, материјалистичке идеологије: Браћо и сестре, Децо наша љубазна, морамо вас упозорити на противверско и подмукло струјање из иностранства… Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује у једној невиној а примамљивој одећи. Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље. Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће. Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јевтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи! Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања. Не постоји никаква средина. Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или – отпадници нације, интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала.

Тај „рај на земљи“ јесте суштина лажи сваке материјалистичке идеологије, како комунистичке тада, тако и ове савремене, либералне, модернистичке, „демократске“, која сатански цинично, под изговором људских права и слобода тоталитариситички, радиклано укида основне слободе и права људи.

А где та окупација почиње? У нашим душама. Није тајна да данас и државом и Црквом управљају деца и унуци комуниста, доказ томе: увек им је драже све слободоумно, лево, либерално од српског, традиционалног, светосавског, аутентично нашег, дражи им је сваки модернизам, интернационализам, глобализам и екуменизам од светосавља. Није тајна да се дб-овски национализам, онај лажни политикански, страначки, преварни, драшковићевски, шешељевски, милошевићевски, антисветосавски данас, пошто је разобличен и препознат испод одела и кравате политичара, преобукао у мантије, да је исти тај безбожни, пројекат дб-овског национализма данас из паралмента ушао у архијерејски сабор и синод СПЦ, те да државна служба руководи Београдском патријаршијом и да данас на сцени уместо дб-овског национализма имамо дб-овско „православље“, сведено на услужни центар дневнополитичких потреба режима, овог или оног и сваког следећег, што представља највеће и најгоре понижење Српске цркве икада. Најгори, дакле, сегмент тренутне окупације Срба и Србије јесте духовна окупација, у нашим душама, опијеним модернизмима триклетог Запада, који показује своју отворену сатанску опредељеност, антихришћанско настројење, а онда, још гора окупација наше свете Српске цркве, на челу које су управо људи опијени западњачким верским, социјалистичким, хуманистичким, духовним вредностима, њима живе, мисле, дишу, говоре и творе и скупа са собом воде своју паству у духовну погибао. Уместо братства и јединства комунистичког и титоистичког, државне и црквене главешине нам подмећу унапређену, уиверзализовану форму те идеје: глобалистичко и екуменистичко братство и јединство. Да би сакрили ову најгору обману, челници Београдске патријаршије нам подмећу само помпезност литургијске сензације, церемонијалности, пренаглашену форму црквености, без њене суштине, садржане у искреном следовању живом животу Цркве, оличеном у светим оцима и искреном следовању њиховом предању и вери.

Једини лек од тога, од те свеопште преваре, заблуде, странпутице, јесте да се српски народ пробуди из духовне летаргије, да тог кумира материјализма, императив материјалног прогреса, коме се већина Срба у дубини свог срца клања, коначно скршимо, изгазимо, протерамо из наших душа, а то је могуће само ако Христа, веру Његову пригрлимо што искреније, практично, делатно, не декларативно, не на нивоу фолклора, фантазије и маште. Јер: Историја србског народа сведочи јасно и гласно, да онај ко је слуга Христов најбољи је домаћин, најхрабрији војник, најмилији сусед, највернији друг, најпослушнији син, најпоштенији грађанин – речју најдушевнији и најплеменитији човек. Служење Христу оплеменило је србски народ и учинило га најдушевнијим и најчовечнијим народом на свету⁸. Тада ће нас Сам Бог погледати, а ми ћемо духовно прогледати, те ћемо између Јеванђеља, Христа и идеолошког „Вараве“, односно европског политиканта и ситнодушног преваранта, изабрати Христа, попут наших светих предака, чије искуство нам показује сву и апсолутну исправност и сврсисходност таквог избора.

Дакле, да резимирамо, Срби су најсветлије странице своје историје, државности, културе исписали на темељу два „да“ Богу, Небу и Јеванђељу, и са два „не“ земљи, материјалном и пролазном. Постављајући праве, а то значи вечне, богочовечне вредности испред материјалних, пролазних, непостојаних. Тиме су веру, душу и образ хришћански осветлали, те приобрели и сачували и небеско и земаљско царство. Са друге стране су Срби најцрње странице своје историјске пропасти исписали са два „не“, и Богу и Небу и Јеванђељу, а са два „да“ наводном земаљском благостању, на рачун духовног благостања, на рачун образа, вере православне, Бога и душе. Два „да“ Богу су „да“ светог Саве и светог кнеза Лазара, а два „не“ Богу су „не“ Доситеја и његовог просветитељства, и „не“ у виду прве и друге Југославије, прве саграђене на лажном братству и јединству ван Христа и друге саграђене на још лажнијем братству и јединству отворено против Христа.

Данас нам се нуди нова превара, ново „не“ Богу и ново, погубно „да“, антихристовој Европи и глобалном Западу. А о Европи нас учи свети владика Николај: Србија је сусед Европе, али Србија није Европа. Нека помогне Европи, ако хоће и може, али нека се не улева у Европу и не губи у Европи. Речју: нека буде с Христом, нека се хвали Христом и ничим више, па ће се небесна светлост просути пред њом на путу. И знаће куда иде. Видеће свој прави пут. Нека прославља Христа од сад као и до сад, и неће се постидети. Нека је од Христа Србији милост, а Христу од Србије слава и похвала на век века. Амин⁹.

Хоћемо ли, коначно, из наше страдалне, али и свештене историје нешто научити? – Да је пут одрицања и противљења Богу и богочовечанској истини и вредностима, пут погибли и духовне и физичке; да се на одбацивању Христа и Његовог светог Јеванђеља не може саградити породица, друштво, држава, а да убрзо не пропадну на најстрашнији начин. Хоћемо ли, коначно, научити да је једина будућност нас, попут наших светих предака, био и остао Христос, Његов вечити програм спасења у светом Јеванђељу и Цркви Његовој, а не залудне политичке идеје, идеологије, партије и страначки програми, од којих се рађају само нови погроми и пропаст Срба?

Зар ћемо опет и опет попут залудног, плитког и површног Доситеја и његових проевропских ђачића Богу рећи „не“, а пропалој Европи „да“, Европи која данас отворено иде упркос Христу, Јеванђељу, одриче се себе, сопствених темеља, садржаних у Христу и вери у Богочовека, коју су одбацили одавно зарад вере у човека? Хоћемо ли се опет недомаћински одрећи свог образа, вере, кућног прага и отаџбине зарад неке нове идеје интернационализма, овог пута проевропског?

Не, ако Бога знамо, ако смо и модерни Срби, „светских“ и „широких“ схватања, ипак, будимо мудри, а не луди. Да не допустимо да нам се уместо југословенских бајки и басни о братству и јединству данас подмеће глобалистичко, обезличено јединство, утемељено на антихристовској идеји толеранције, а заправо равнодушности према себи, свом идентитету, својој вери, све зарад лажног и краткотрајног мира и материјалног згодитка и добитка, и све то по „европским стандардима“. Да не поновимо исту грешку, те да опет Богу кажемо „не“, а овоме пропалом, антихристовском свету и идеологијама „да“. Јер, као што нам историја казује и показује таква грешка је сигурни пут пропасти.

У чему је, наиме, наш суштински проблем? У самом нашем менталитету, материјалистички испрофилисаном, опијеном потрошачком, материјалистичком психологијом, до те мере се материјални прогрес у души савременог Србина ставља испред свега, да се искључиво ишту решења за проблеме економске, материјалне природе у нашем друштву, да се та решења захтевају и очекују чак и од саме Цркве.

Менталитетски смо оболели од највулгарнијег облика материјализма, где се успех, напредак, прогрес искључиво сагледава у контексту материјалног стицања и богаћења. Заправо је то, по речима Достојевског, једно од три кушања Господа у пустињи, када ђаво убеђује Христа да од камења начини хлебове, да управо понуди материјалистичка решења, а не духовна, да људима пода хлеба, бесплатног, добијеног без труда, како би имали више слободног времена, тј. игара. Христос је насупрот томе одбио такво искушење и свету понудио идеал савршене лепоте, доброте, савршене моралне узвишености и естетике, учећи људе да сви буду браћа, која ће онда сама, покретана не спољашњим, државним законима и репресијама, већ унутрашњим законом љубави, човекољубља, помагати једни другима, делити своја добра са другима, бринути о другима. У осталом, Христос је чудесно нахранио у пустињи 5000 људи, али је све њих кроз проповед о неопходности једења Његовог Тела и пијења Његове Крви, тј. кроз проповед о причешћу и светотајинском животу, исте те људе хранио духовно, позивао на духовно уздизање себе, а осудио баналност њихових тежњи, речима: Заиста, заиста вам кажем: не тражите ме што сте знамења видјели, него што сте хљеба јели и наситили се (Јн. 6, 26). Христос прекорева ту, искључиво материјалну логику у људима и позива их на духовну, да од телесног хлеба ум уздигну на онај небески, на Њега Самог, на Богочовека Христа, те да ће Га тек тада разумети и искрено следити, а Он ће се тада побринути и за све остало, па и материјално.

Ето, то је и наш позив који са овог места, овом свештеном сабрању верних у Христу и диљем васељене упућујемо православним Србима и свим верним чедима Цркве православне. Менталитетски лечити себе од куге материјализма, у складу са апостолским речима: не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума свога (Рим. 12, 2), кроз искрено преумљење, покајање. У том циљу, савет и решење је: тражити православне пастире, исповеднике вере и проповеднике покајања, бежати од „чешача ушију“ (2. Тим. 4, 3), који уместо крста нуде лажне, мотивационе приче о фантазерској, прелесној љубави без крста. Наша љубав је распета на Крсту — то је Богочовек Христос. Јер Бог је љубав, а истинска љубав је жртва. Зато је и Господ добровољно принео Себе на жртву, показавши нам да је права љубав распета, саможртвена и крстоносна. Не верујте у љубав без крста, у веру без крста, у проповед без крста, у духовност без крста, тј. подвига, труда, пожртвованости. Приљубите се уз православне пастире, подржите их, да бисте и од њих духовно били подржавани, а процес унутрашњег преображаја и обновљења ума је дуготрајан, крстоносан, мукотрпан али једини целебан. Не дангубити ни часа поведећи савременом потрошачком логиком „све и одмах“ – те тражећи нека инстант решења, јер се тешке ране дуго лече, велики проблеми дуготрајно решавају. Свака велика и спасоносна идеја остварује се споро и трудно, и то обично на мучеништву и крви својих зачетника. Хришћанство је изашло на светлост дана и признато тек после триста година¹⁰ , – вели свети владика Николај. Тек покајањем омивени и преображени Срби ће моћи схватити поруку, која одзвања из дубина наше свештене, немањићке и постнемањићке историје, тек покајањем очишћени, црквеним животом освећени и освешћени Срби, моћи ће да прихвате ту идеју изабирања вечитог, изабирања Царства небеског, а не царства земаљског. Те ћемо избором Царства небеског и њега задобити и царство земаљско утврдити, док ћемо, као што се до сад дешавало, супротним избором остати и без земаљског и без небеског царства.

Бирајмо боље, а не горе, не мењајмо веће за мање, јер је земаљско замалена царство, а небеско увек и до века. То је јеванђелски програм нашег духовног, националног и државног препорода, ван тога стоје само странпутице, покривене и офарбане најпомпезнијим обећањима о људским правима, наводној демократији, економском благостању, прогресу итд. То је програм који наша света Епархија у егзилу живи и сведочи и оваплоћује својим радом у оном делу народа који је следи. То је тај богочовечански пут и програм, њега да изаберемо и да се не бојимо будућности, јер је у њој већ Бог, а наше је само да уз Њега станемо и останемо.

———————————-

¹ Архим. Јустин Поповић, Житија светих за јануар, Ваљево 2005, стр. 362.
² Српске народне песме, Пирот: Пи-прес, 2021, стр. 135.
³ Свети владика Николај Охридски и Жички, Војловички стослов, Панчево 2025, стр. 17.
⁴ Свети владика Николај Велимировић, Сабрана дела, књига 5. Чачак: Глас Цркве, 2013 (Нови Сад: Будућност), стр. 680.
⁵ Свети владика Николај Велимировић, Сабрана дела, књига 5. Чачак: Глас Цркве, 2013 (Нови Сад: Будућност), стр. 681.
⁶ Непозната писма светог владике Николаја, Београд 2021, стр. 100.
⁷ Свети владика Николај Велимировић, Сабрана дела, књига 5. Чачак: Глас Цркве, 2013 (Нови Сад: Будућност), стр. 681.
⁸ Свети владика Николај Велимировић, Сабрана дела, књига 5. Чачак: Глас Цркве, 2013 (Нови Сад: Будућност), стр. 678.
⁹ Свети Владика Николај, Говори српском народу – Кроз тамнички прозор, Београд 2017 године, стр 155.
¹⁰ Свети владика Николај Велимировић, Сабрана дела, књига 5. Чачак: Глас Цркве, 2013 (Нови Сад: Будућност), стр. 681.