ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
У наредним редовима доносимо први део интервјуа Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Ксенофонта листу америчких Срба „Слобода”. Интерјву је објављен 10. јула 2026. године.
Уредништво
У јуну се навршило 16 година од стварања Епархије рашко-призренске у егзилу, која је настала од дела монаштва које је после прогона покојног Владике Артемија (Радосављевића) са Косова и Метохије напустило ЕРП. Егзил данас има више од 40 катакомби, око 150 монаха и монахиња, 15 мирских свештеника и велики број верника. О разлозима настанка ЕРП у егзилу, животу њених катакомбалних манастира, као и о стању у Српској православној цркви, православљу, Србији и њеној јужној покрајини за „Слободу” говори Епископ рашко-призренски у егзилу Ксенофонт (Томашевић). Разговор објављујемо у два наставка.
Колико је јавност данас упозната са прогоном покојног Владике Артемија са катедре епископа рашко-призренског и са Косова и Метохије 2010. године и како је настала Епархија рашко-призренска у егзилу?
– Управо се у јуну мјесецу ове године навршило шеснаест пуних година од оне сузе Владике Артемија коју је пролио опраштајући се од вјерног народа и монаштва у трпезарији манастира Грачаница 8. јуна 2010. и оне његове дирљиве бесједе о томе да ћемо се једног дана сакупити у манастиру Грачаница и сахранити га на манастирском гробљу, како је ваљало и требовало. Али, промисао, воља и допуштење Божије друкчије су одредили.
Ни наш Синод СПЦ, као ни наш Старац, нису имали планове шта даље након што му је одређен прогон на сjевер Србије у манастир Шишатовац. Овај прогон је био неправедан, ничим доказан, урађен мимо свих правила и устава СПЦ. Неканонски је пензионисан и разријешен управљања епархијом. Није му чак дозвољено ни да остане да живи у неком од манастира Епархије рашко-призренске, којом је управљао.
Онима који су имали иоле здравог разума и који за Христа и Цркву Његову нису били везани било каквим дневно-политичким, црквено-политичким и црквено-економским интересима, од самог почетка је било јасно да се ради и о вjерском, а не само о политички мотивисаном прогону.
Покојни владика је имао јасне аргументоване и конкретне ставове – енергично спровођење конкретних акција, које је наш Старац далековидно и смjело спроводио од самог ступања на трон епископа рашко-призренског 1991. године, а посебно од окупације Косова и Метохије 1999. Била је запажена његова борба против шиптарских зулума који су вршени над српским народом под летаргичним и одобравајућим оком међународне заједнице, тобоже мировних снага, послатих на КиМ да спроводе и даље међународно важећу и правно обавезујућу Резолуцију 1244 Савјета безбједности УН. Његов вјерски и национални рад будно су пратили не само домаћи него и страни моћници. Тако је тадашња америчка амбасадорка Мери Ворлик те 2010. указала тадашњем патријарху Иринеју на „штетан” рад Владике Артемија. Патријарх Иринеј је убрзо обавио овај важни обавештајно-логистички задатак.
Шта му је све замерано?
– Поред напора да се КиМ сачува у оквиру Србије и да се сачува опстанак српског народа, Владика Артемије и његово свештенство водили су још једну велику битку, а то је очување вjере и светиња Цркве православне од јереси екуменизма. Борба против екуменизма, рекао бих са огромном сигурношћу, била је главни фактор да Владика Артемије буде тако брутално уклоњен са свога епископског трона, а да се, његовим уклањањем, на трон епархије постави „кооперативнији” и „мирнији” епископ, који не би био реметилачки фактор у успостављању ружичасте бајке независног Косова, ако говоримо о тој народно-државничкој страни, и екуменистичке јереси, ако говоримо о оној духовно-црквеној.
То је српски народ увелико видио и схватио, јер, да није тако, не би Епархија рашко-призренска у егзилу све ове године водила све активнији литургијско-духовни живот, мисионарски проповједајући Еванђеље Цркве Божије и светосавског „српског Риста”, што потврђује и велики број вјерника у свакој од наших четрдесетак светиња – катакомби, манастира и парохијских богослужбених мјеста, данас не само у Србији и Европи.
Не може се истина сакрити и закопати. Јер она, како је наш свети Старац често говорио, што се дубље закопава, сјајније ће васкрснути.
Да ли су после 16 година јаснији политички и црквени мотиви прогона Владике Артемија, о чему говоре и документа из Викиликса, иако је званично црквено кажњен због наводне злоупотребе епархијских финансија због чега му је суђено и пред световним судом, а после његовог упокојења изречене су и потврђене затворске и новчане казне његовим сарадницима?
– Од самог почетка тих трагикомичних догађаја који су спровођени пред београдским судом, тражили смо да суђење буде отворено за јавност и сваком том рочишту многи од нас монаха и вјерника смо присуствовали. Нисмо жељели да нашем Старцу и његовим сарадницима у том здруженом процесу суде у тајности и у четири ока. Нико од оних који су као посматрачи присуствовали није могао да се отме утиску да је читава та фарса не само намонтирана у спрези режимско-црквеног врха – режимског напомињем, не само овог садашњег, него и оног претходног, Тадићевог – уз тако невјешту и биједну аргументацију, уз огромне процесне пропусте, о којима би детаљније могли да говоре, и сигуран сам, говориће, правни стручњаци, који ће, једног дана, вјерујем, и проучавати и објашњавати ту трагичну правну смијурију. Кажем „смијурију” јер тако је изгледало то суђење: неспособне судије, скандалозни полицијски пропусти у губљењу отетих регистара – тзв. доказни материјал, коме се није могло ући у траг – па свједоци оптужбе, који ни једном ријечју ни елементарним доказом нису указали на било какву злоупотребу, па тако свима провидна, очигледна спрега тужилаца и судије…
Било је дирљиво гледати како осамдесетпетогодишњи старац, наш духовни отац, смирено и аргументовано одговара на сва постављена питања. Биће једног дана веома корисно прочитати и објавити та судска акта, ако се негдје, као ти фамозни регистри којима се читавог суђења није могло ући у траг, не загубе и нестану.
Владикином смрћу је тај трагикомични процес заустављен, на, рекао бих, велико олакшање и тужилаца и судија. Свакако, морале су се изрећи казне осталим оптуженицима, да би се пред очима јавности макар неки привид легалности показао. Посебно је срамна изречена казна Јелени Шубаревић, која је у стручном својству архитекте учествовала у обнови и радовима на српским светињама на територији Рашко-призренске епархије, дивној Српкињи и ревносној православној хришћанки, која је осуђена без икакве кривице на казну кућног притвора, а коју још увијек издржава. Њој желимо да, уздајући се у осрамоћеног Подвигоположника Христа, издржи сву ту неправду и на земљи нанесену јој срамоту и прогон, а свима неправедним прогонитељима, тужитељима и судијама невиних да напоменемо да Божијој правди и праведној десници Светог Саве нико неће утећи.
Случај Владике Артемија био је почетак канонски спорних смена епископа у СПЦ. Последња смена била је на овогодишњем мајском Сабору, на коме је уклоњен Митрополит Јустин из Епархије жичке, који је настарије духовно чедо Владике Артемија. Како коментаришете то што се ове оптужнице баве само финансијским проблемима, иако и у случају Владике Јустина има јасних елемената политичког прогона као и код Владике Артемија?
– Знате како, приче о новцу, злоупотребама, крађи од невиних, најлакше је пласирати и правдати пред нашим намученим, напаћеним и осиротелим народом. Много је теже пласирати причу, оптужницу, о вјери, канонима, догматима и истинама православља, јер у тим причама о злоупотреби новца увијек можете нешто наћи и приказати како вам одговара, поготово у овом лудом времену огромне количине свакојаких информација и дезинформација.
Тако је један несрећни митрополит, сабрат и прогонитељ Владике Артемија, једном приликом уз јецаје изрекао да „Артемије гради виле по Србији од новца који је узео од прекланог народа са КиМ“. Неки недостојни црквени моћници који већ неколико деценија, нажалост, не управљају Српском Православном Црквом пастирски у име Христово, него у име оних од којих су добили напрсне крижеве, бискупско прстење, као и остале животне угодности и привилегије, неки од тих наших црквених моћника, отишли су „Богу на истину“. Још је остао бачки Епископ Иринеј (Буловић) познат по својој „харизми“ да нико ко му се икада замјерио неће проћи некажњен.
Не бих никако поистовјећивао, свакако неканонски и по свој прилици под лажним оптужбама, прогон и смјену Епископа жичког Јустина са беспоштедним прогоном Владике Артемија. За разлику од вјечитог „пливача узводно“, какав је био Владика Артемије, бранитељ косовског завјета и истине Цркве Православне, Владика Јустин, осим излета са примањем и подршком српским студентима и пољопривредницима у вријеме протеста, није обогатио своју животну биографију било каквим нарочитим подвизима замјерања српским црквеним новаторима и екуменистима. Штавише, итекако је са осталима пливао низ струју на јеретичком критском разбојничком сабору 2016. као члан српске делегације: показивао је своју сагласност и сарадњу, учествовао у молитвословљима са инославнима, препустио свог духовног оца Артемија да га носи узбуркано море у које су га са синодске палубе бацили 2010.
Наравно, бачки епископ није могао да Јустину заборави да је први рукосад Црне реке, да је поникао у расаднику монаштва српскога владике Артемија, обновитеља тог монаштва, а за шта га је пред смрт благословио и поздравио ћелијски старац Јустин. То је, изгледа, било пресудно у овом прогону Епископа Јустина, јер ће се бачки моћник заузети свим силама да се било какав помен Владике Артемија у Српској Цркви уништи. Ако је, а вјерујем да јесте тако, нека се онда припреме и остала духовна деца Владике Артемија која су се бусала у прса да неће „слушати Артемија, него Цркву“. Да ли су сада они на дневном реду?
Упркос рашчињењима и искључењима из Цркве изреченим Владики Артемију и монаштву које је за њим кренуло из ЕРП 2010 г, како разумети Ваше речи да је ЕРП у егзилу „најчистији и најздравији део СПЦ’’? Има ли примера у историји православља да је један човек или нека мања верска група, као што је Ваша, успела да сачува и ојача веру?
– Прогони, клетве и рашчињења која над правовернима чине јеретици никад пред Богом и Црквом Божијом немају ни ефекта ни благодатног дејства, без обзира на то колику моћ ти јеретици имају у Цркви и без обзира на подршку коју добијају од стране државних власти и страних моћника. Томе нас учи историја Цркве, која је препуна таквих примјера.
Поменимо само неколико светитеља, угодника Божијих, који су се нашли у сличним тешким ситуацијама у разним временима и на разним местима: Свети Јован Златоусти, један од најомиљенијих отаца Цркве, двапут је био протјеран, неправедно рашчињен, а био је епископ цариградски. Оптужили су га, користећи разне сплетке, да прави раскол, што он није признавао и тражио је од својих следбеника да његово рашчињење не признају.
Потом, Свети Максим Исповедник, византијски теолог који је заступао учење на коме Православна Црква данас почива: да Христос има човечанску и Божанску природу. Због овог учења византијски цар и патријарх су га протјерали у изгнанство, где је и умро. Шести васељенски сабор је прихватио Максимово учење и прогласио га за свеца.
Поменимо још Светог Теодора Студита, који је два пута протјеран јер се противио неканонским одлукама цариградског патријарха. Мучен је и протјеран по трећи пут због иконоборства – борбе против оних који су уништавали иконе. Данас су све православне цркве украшене иконама. Па Светог Марка Ефеског, који се борио против одлуке о уједињењу са латинима.
Постоје многобројни други надахњујући примјери из свештене црквене историје, све до последњих примјера Руске Заграничне Цркве, која је рађала светитеље одвојивши се од заједништва са сергијанистичком, власти покорном и екуменистичком Московском патријаршијом.
Дакле, да одговоримо на Ваше питање директно: Православна Црква има доста појединаца који су очували нашу свету вјеру православну. Наш примјер није јединствен и усамљен, него је само следовање светим и свештеним примјерима Отаца Цркве, исповједницима вјере православне.
Ту и такву вјеру и такво свештено настројење, слава Богу, види и препознаје и мноштво народа православног, како у Србији, тако и широм васељене и радосно се ставља под овај свештени барјак који је тако високо подигао и чврсто држао и наш претходник на исповједничком трону Епархије рашко-призренске, наш Отац и Старац блажене и вјечне успомене, Владика Артемије. Ми, његова духовна дјеца, трудимо се да и даље ту Истину исповиједамо, непоколебљиво Богу и Цркви Његовој служимо по својим моћима и благодати Божијој, којом, по речима Апостола Павла, јесмо то што јесмо. Богу се и Светом Сави молимо да тај наш пут учврсти и благослови на славу Божију и торжество православља и светосавља.
ЕРП је 2010. напустило више од трећине монаштва. Каква је данас структура Егзила: колико је катакомбалних манастира у Србији и изван ње, колико има монаха и свештеника, како функционише управљање Егзилом, који има, поред Вас као наследника Владике Артемија, још три хорепископа?
– Расадник монаштва, ЕРП, то јест, дотадашњу територију епархије, при прогону Владике Артемија напустило је бројно монаштво које се није ни сагласило ни сложило са неканонским одлукама о прогону Владике Артемија. Сам владика, упозоравајући на безобзирне и неправедне синодалце, узурпаторе црквене власти, прокоментарисао је то ријечима: „Бацили сте атомску бомбу на Епархију рашко-призренску!”
За владиком смо пошли без икаквог плана и програма, само са свијешћу да не желимо да се сагласимо са тим неканонским и нецрквеним одлукама о нашем Старцу, кога су не само неканонски свргли него му забранили да нам буде духовни отац, родитељ и руководитељ.
Неканонске одлуке нијесу прекинуте ни по Старчевом прогону у манастир Шишатовац. И ту су му, послије неколико мјесеци, у септембру 2010. забранили да врши било какво богослужење. А зашто су му забранили? Само зато јер је народ почео у великом броју да долази на Литургије у манастир у коме је служио наш блажени Старац. Схвативши да неканонским мерама краја нема, да више не може да се повинује никаквим неканонским одлукама, којима се до тада, како је говорио, повињавао само ради мира у Цркви, и видјевши да га неће позвати на јесење засједање Сабора те године, владика се враћа на територију КиМ, служи познату Литургију у манастиру Дубоки поток. После тога слиједе догађаји који су многима познати: по први пут у српској историји заједничком акцијом шиптарске и српске полиције са КиМ, монаси и владика су насилно избачени из манастира Дубоки поток и протјерани са територије КиМ. Заправо, од тада, од тог Аранђеловдана 2010. почиње егзил.
Право је чудо Божије изградња оволиког броја катакомби, манастира. Егзил је веома функционална епархија, са својом мисионарском и издавачком делатношћу. Имамо преко 40 катакомби, око 150 монаха и монахиња, 15 мирских свјештеника и хиљаде и хиљаде вјерних, уз чију несебичну помоћ, жртву, труд и рад постигосмо ово што постигосмо, а уз благослов Божији, молитве Светога Саве и осталих угодника српских и свеправославних.
Разговор водиле: Добрана Комненић и Јелена Тасић
Извор: Лист СЛОБОДА, бр. 2273, 10. јул 2026, с. 12
