ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
У наредним редовима доносимо други део интервјуа Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Ксенофонта листу америчких Срба „Слобода”. Интерјву је објављен 10. августа 2026. године.
Уредништво
У јуну се навршило 16 година од стварања Епархије рашко-призренске у егзилу, која је настала од дела монаштва које је после прогона покојног Владике Артемија (Радосављевића) са Косова и Метохије напустило ЕРП. Егзил данас има више од 40 катакомби, око 150 монаха и монахиња, 15 мирских свештеника и велики број верника. О разлозима настанка ЕРП у егзилу, животу њених катакомбалних манастира, као и о стању у Српској православној цркви, православљу, Србији и њеној јужној покрајини за „Слободу” говори Епископ рашко-призренски у егзилу Ксенофонт (Томашевић). Разговор објављујемо у два наставка.
Владика Артемије је говорио како га Сабор СПЦ није желео у ЕРП, а за узврат, његовим прогоном добио је ЕРП по целом свету. Колики је изазов управљати Епархијом која има катакомбе на више континената?
– Наравно да је изазов. Али ми то гледамо овако: носимо велики крст и огромну одговорност.
Човјек ствара и оставља у наслијеђе парче земље, кућу и окућницу, па осјећа одговорност, и према прецима и према потомцима. Колика је тек одговорност на свима нама, мени као предстојатељу, мојој браћи хорепископима, свештеницима, монасима, монахињама и сваком вјернику који је органски члан овог дивног организма који се назива Црква Божија – исповједничка Епархија рашко-призренска у егзилу. Оно што су нам Апостоли и свети преци наши оставили у наслијеђе треба сачувати и неокрњено и изворно чисто предати потомцима.
Одговорност је велика, али се уздамо у Подвигоположника Христа да ће по Свом обећању Цркву, коју је Сам основао, сачувати до краја вијека и да је ни врата пакла неће надвладати. Наше је да у тој Цркви останемо и опстанемо до краја, молитвама Светога Саве и свих светих српских и свеправославних светитеља.
Епархија у Егзилу има само један манастир у САД – манастир Светих српских просветитеља у Мичигену. Имате ли могућности да проширите своју мисију?
– Никада се ником нисмо наметали нити на силу упадали. Гдје нас је народ звао да оформимо заједницу и заједно се Богу молимо, ту смо и долазили.
Тако је било и са заједницом Срба око Детроита, гдје смо у мјесташцу Колумбус основали манастир Свих српских просветитеља, гдје се свакодневно, већ неколико година, служи Света Литургија и исповиједа име Христово. Ту, поред православних Срба, има и Руса, Украјинаца, Грка и Американаца различитог етничког поријекла. Хвала Богу, и та мисија се одржава и напредују, рекох, прије свега свакодневним служењем Свете Литургије, чиме се ниједан други српски манастир на америчком континенту не може похвалити.
Настојатељ манастира, поријеклом Пољак, протосинђел Јов, смирен, послушан монах и ревностан мисионар. Нека би Господ њега, братију и вјернике на америчком континенту учврстио и укријепио да проповиједају истину Цркве Божије.
Да ли Егзил има било каквих проблема са државним и „званичним“ црквеним властима у епархијама СПЦ у којима постоје катакомбе?
– Проблема има. Они нису ни мали ни спорадични. Не можемо их побројати. Наравно, у овом времену свакојаких права и слобода, не трпимо отворени прогон и убијања, бар за сад, али смо свједоци сваковрсног саботирања и ометања наше мисије, од нашег присуства на Београдском сајму књига, омогућавања, тачније онемогућавања грађевинских дозвола да подижемо богослужбена мјеста да бисмо се са народом Богу молили, до најновијег протјеривања протосинђела Прохора из катакомбе у Душанову у Републици Српској. Из добронамјерних полицијских извора смо сазнали да на протјеривању оца Прохора и обавезном затварању катакомбе у Републици Српској инсистира владика бањалучки Јефрем.
Свима који нас ометају у нашем јеванђелском раду упућујемо поруку Светог мученика Вукашина из Клепаца, који је свом џелату, док га је мучио, рекао: „Само ти, синко, ради свој посао!“ И ми ћемо исто тако радити свој посао. А милостиви Бог нека мјери ко је право радио и судио.
Имате ли било какве контакте са Патријаршијом у Београду и који су услови које је одредио покојни Владика Артемије за превазилажење раздора који је наступио после његовог прогона из Цркве?
– Немамо апсолутно никакве контакте са Београдском патријаршијом.
Свети старац нам је често говорио да је услов за превазилажење раздора да Београдска патријаршија осуди екуменизам и да иступи из Свјетског савјета цркава. Владика Артемије је 1997. г. успио да убиједи Сабор да изгласа да СПЦ изађе из Свјетског савјета цркава, али Синод је то заташкао, па то ни до данас није спроведено.
Осим тога, нема разговора док се не пониште све неканонске одлуке које се тичу Владике Артемија, његовог монаштва и ЕРП. Просто речено: тај однос са Београдском патријаршијом је никакав. Но, и поред свих ограничења, саботажа и напада, живимо као они који знају да им је истинска отаџбина на небу. Дух, ипак, дише где хоће!
Шта овакво стање у Цркви значи за вернике, укључујући и оне који припадају некој од епархија СПЦ у Америци?
– Постојање ЕРП у егзилу за све вјернике, како оне у Америци, тако и у отаџбини, који све више очајавају и сматрају да се и као народ и као помјесна Црква налазимо у никад горој, наизглед безизлазној ситуацији, значи и показује да све није пропало и да треба и мора да се окупљамо, да се боримо, да се не предајемо. Није светосавски барјак згажен и поруган, није труба на узбуну ућуткана, није Истина посрамљена. Чувамо је и чуваћемо је. Ко жели и хоће, добродошао је, да се заједно спасавамо, боримо и очувамо оно што нам је најсветије – веру православну.
Како бисте објаснили контекст у коме говорите о СПЦ и Београдској патријаршији у својим беседама?
– СПЦ је света Црква, наша помјесна, светосавска, која нам је од светих предака сачувана и предата на чување. Београдска патријаршија је, нажалост, данас синоним сваке издаје и предаје, како националних и народних, тако и вјерских идеала и истине. Још је Отац Јустин (Поповић) тај термин, „Београдска патријаршија“, користио у том критичком контексту, правећи ту јасну разлику. И ми, следећи Светог Јустина, чинимо тако, никада не говорећи и не сматрајући да је у јереси најсветија српска Црква, чијим се органским делом и ми осјећамо и у коме се налазимо.
Поред тога што вас критикују у синодским саопштењима да стварате раскол и слабите Цркву, Егзил се назива и сектом. У ранијим изјавама рекли сте да Егзил јача СПЦ – на који начин, шта је у Србији и у СПЦ данас боље захваљујући Егзилу?
– Као што сам већ рекао парафразирајући Апостола Павла: Ко слаби и разара Цркву Божију, да њега ослаби и разори Бог! А ми се надамо сачувати неокрњено свједочанство Истине и Правде Божије и Цркве Његове Православне, која није у декретима, директивама и печатима него у неокрњеном и православном исповиједању. Београдска патријаршија исповиједа екуменизам. Ми исповиједамо вјеру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.
Егзил критикује поједине владике СПЦ да су заговорници екуменизма. Како бисте дефинисали екуменизам да сви разумемо? Колико је екуменизам одступање од црквеног учења?
– Онако како га је најбоље дефинисао Преподобни Јустин Ћелијски: Екуменизам је свејерес. Дакле, јерес над јересима, у којој су садржане све досадашње јереси. Или, како је то једном цариградски патријарх Вартоломеј формулисао: Екуменизам је пут са кога нема повратка! Ту и такву вјеру су екуменисти и одогматили на свом безбожном сабору критском. Таквој вјери нека је анатема!
Зашто је екуменизам штетан и у чему је у супротности са православним учењем?
– Зато што, сликовито речено, тврди да, ако јеретичке смрдљиве баруштине помијешамо са миомирисним вином православне вјере, добијамо још бољу мјешавину, коју сви треба да пијемо. А ми знамо да добијамо смрдљиву течност која шири смрад и заразу и није ни за шта друго него да се проспе.
Како верници могу да препознају те новотарије, као и оне које су већ уведене у служење Свете Литургије?
– Те екуменистичке новотарије су многобројне и тешко их је у једном оваквом интервјуу побројати. Вјерници треба да се образују вјерски, да упознају макар основе истина православља, Свете Литургије.
Оно што је основно и веома и важно јесте да знамо да не можемо као вјерници да молитвено учествујемо са онима који нијесу православни. Посебно не можемо да позивамо неправославно свештенство да учествује у нашим православним богослужењима, јер је то у супротности и строго кажњиво по Канонима Цркве Православне.
Уз то су, уводећи хаос и закон топуза у вишевековни поредак Свете Литургије, новотарци направили један невиђен неред, често се и међусобно гложећи како треба Литургија да се служи и по чијој памети и пракси кога новотара.
Колико се данас медијски, политички, па и у врху СПЦ, благо речено, непрецизно и олако поиграва појмовима светосавља и саборности Православне Цркве? Шта је прави пут у времену у коме се чак и црквени празници честитају „СПЦ и њеним верницима“, а о светосављу се говори као о српском етнофилетизму?
– Данас се, нажалост, све злоупотребљава. Истина је погажена и унакажена чак и у светим олтарима, а господари новог свјетског поретка успјели су у оном што су прижељкивали: да човјек ништа не сматра за свето и апсолутно. Све је релативно, све подложно промјенама.
Држимо се ми Светога Саве, српске славе, бадњака и нећемо погријешити. Ту је и Пилипендин „српски Ристос“, тренутно поруган и понижен чак и у Београдској патријаршији, али знајмо, побједа је Његова. То нам Свети Сава свједочи стојећи пред престолом Божијим и стидећи се нас какви смо, али не одступајући молитвено од нас.
Да ли Вашем ставу да је ЕРП у егзилу једина слободна српска институција иде у прилог мишљење оних који кажу да је „званична“ СПЦ – Синод и Сабор, окупирана и у канџама страних утицаја који своје захтеве спроводе преко државног врха Србије и једног веома утицајног српског архијереја. Да ли то значи да Србија, упркос Уставу, није секуларна држава, нити је СПЦ слободна? Какво је Ваше мишљење?
– Апсолутно! У Вашем питању потпуно је садржан и мој одговор!
Шта мислите, због чега данашњи верници имају потребу да од Цркве добију политички савет и поруку и у којој је мери Црква дужна да на то одговори?
– Црква, она права, непатворена, истинска, Божија, православна и по вјери и по дјелима, није и не бави се дневном политиком и политиканством, али, пошто је све ране њеног рода боле, оглашавала се и оглашава се, бранила је и брани све оно што је код Срба свето и честито било и, надам се, остало. Црква као мајка о свом народу требало би и треба да брине у сваком сегменту његовог бића и постојања.
Као дечански монах, који је један краћи део послушања провео у манастиру Свети Архангели на КиМ, боље од многих разумете тамошња дешавања. Да ли би Егзил, поред ваших празничних посланица, требало да се оглашава поводом политичких процеса који се на КиМ догађају?
– Не ратујмо само саопштењима. Косово и Метохија треба да буде мисао сваког Србина, одмах послије Бога, а прије самих себе и наших породица, мисао са којом устајемо и са којом лијежемо, мисао и учење и аманет које примисмо од светих предака и треба да предамо својој дјеци. Али не само мисао, него и дјела. О њима да размишљамо, редове да збијамо, да се кајемо, поправљамо и молимо Бога да нас удостоји да ту срамоту избришемо, да не будемо генерација која ће црним словима остати уписана у историји српства да је ћутке предала и продала оно што нам је на земљи најсветије, завјетно Косово и свесвештену олтарима и гробљима препуњену Метохију.
Како разумете упорно ћутање званичне СПЦ – Синода и Сабора на предају јужне српске покрајине?
– Громогласно ћутање Београдске патријаршије и њена бестидна сарадња са одрођеним режимом у Србији све говори. Није потребно да иком ту срамоту тумачим.
Како видите будућност српског верског и националног живота на КиМ?
– У Живога се Бога уздам и у молитве Светога Саве да ће доћи дан када ће, пред Грачаницом и на Газиместану, као некада при ослобођењу, неки нови Ракић, попут Милана те 1912, у сузама рецитовати „На Газиместану“.
Шта за опстанак Срба на КиМ, али и практично за живот Цркве, укључујући и Егзил, значи примена спорних косовских закона о странцима, возилима и држављанству?
– То значи ново стезање омче око врата ионако обезнадежном народу на КиМ. Ситуација је ужасна, народ се одсељава, клетва прогона Владике Артемија почива на онима који безаконо и бестидно засједоше на његов трон и легоше у његов кревет, отевши му, као некад Арсакије Златоусту, невјесту Цркву којом је управљао. А док све гори, и док бива све горе, режим се чешља и прича нам приче о неким нашим побједама и успјесима.
Колико је реално могуће евентуално стварање „Косовске православне Цркве“ и да ли одлука Сабора СПЦ о давању аутокефалности Македонској православној Цркви олакшава такав процес?
– Бестидну одлуку о предаји наших светиња комунистичкој творевини званој МПЦ тешко је и страшно и коментарисати.
О стварању тзв. МПЦ најбоље је својевремено писао преподобни Јустин Ћелијски речима: „У њеном настанку је и њен нестанак!“ Шта на те речи да кажу, додају и поправе они који су им тако срамно дали Томос о аутокефалности и уз то им „у мираз“ дали и све наше светиње у старој Србији.
Распарчавање СПЦ тек је, нажалост, почело. Или ћемо се освијестити, или ћемо нестати!
Од пре две године титулар у Сабору СПЦ везан је радни стаж владика, а да би се оправдала толика митрополитска и архиепископска звања подигнут је и ранг епархија на митрополије. Да ли се тиме СПЦ враћа у стање пре Томоса Васељенске патријаршије којом је 1920. обновљена са јурисдикцијом на целој територији некадашње Краљевине, а потом и СФР Југославије и колико то олакшава њено евентуално будуће цепање?
– Цјепачи и распарчивачи СПЦ само настављају да раде свој посао који раде већ деценијама. Никаква то тајна није и то само нојеви с главом у пијеску не виде и не желе да знају. Нека нам је Бог у помоћи са таквим силницима под архијерејским митрама који су се својевремено хвалили да ће Артемију сломити кичму и да ће, иако рођени као Срби, умријети као Грци.
Такви како хоће, али ми Цркву Светога Саве нећемо баш тако лако предати, док нам је овога срца, духа и памети.
Како видите ЕРП у егзилу за двадесетак година?
– Ако Бог да, у заједници Цркве војујуће и торжествујуће, у покајаној, сложној, обоженој, умноженој, освећеној Србији са које се мирис тамјана диже ка небу, уз сложни глас који се широм светог и освећеног српства подиже: Алилуја!
Због чега у Егзилу није било директне подршке актуелном студентском и грађанском протесту у Србији, иако су многи верници очекивали?
– Не знам да ли су многи то очекивали и шта су очекивали. Дневном политиком и саопштењима нисмо се бавили, што је уобичајено у данашњем времену и данашњој комуникацији небопарних запаљивих фраза.
Сјетимо се само нашег блаженог старца, који у вријеме ратова деведесетих није давао никакве запаљиве изјаве, као што су то радила његова покојна браћа, али је свом душом и срцем бранио сваки српски интерес.
Они, пак, који су у налету националног заноса давали запаљиве изјаве и фразе, брзо су, на мали притисак ових или оних, мијењали фразеологију, па тако од великосрба често постајали чланови европских експертских група. Говорим и о духовним лицима, а и о секуларним, који су деведесетих позивали на сјечење балијских и усташких руку, а сада нас ногом и кундаком терају у ЕУ и остале интеграције. Чувајмо се нестражења над собом и нетрезвености.
И, уза све то речено, као истинска, брижна мајка, наша Епархија, на челу са мном и браћом архијерејима, није пропуштала прилику, као, уосталом, и на протеклом лозничком Сабору, да упозори на одрођени и ненародни, несрпски и окупациони режим који Србију и наш народ гура у амбис пропасти!
Разговор водиле: Добрана Комненић и Јелена Тасић
Извор: Лист СЛОБОДА, бр. 2274, 10. август 2026, с. 11
