Хорепископ Наум: Рат као допуштење Божије, бич и лек

У наредном прилогу доносимо слово Његовог Преосвештенства Хорепископа хвостанског и барајевског Г.Г. Наума на Академији одржаној на Гучеву 5. 9. 2026. поводом 112. годишњице Гучевске битке.

Хорепископ Наум: Рат као допуштење Божије, бич и лек

Часни и преподобни оци, преподобне сестре монахиње, драга браћо и сестре,

Вођени љубављу према Богу и роду, сабрали смо се и ове године на овом свету месту да се поклонимо српским бесмртницима који животе положише за крст часни и слободу златну у славној Гучевској бици. Многобројни су били подвизи српске војске у Великом рату а гучевски подвиг је један од највећих и најславнијих.

Са молитвеним трепетом плетемо венац од цвећа похвалних и благодарних речи, полажемо га на гучевски споменик и из дубине душе кличемо: Слава им и хвала!

Српски јунаци Великог рата су својом жртвом, чојством и јунаштвом постали светионици српског народа и проповедници истине да је јунаштво бранити себе од непријатеља а чојство бранити непријатеља од себе. Заиста, борба српског народа у Велико рату је била праведна борба против непријатеља вере и отечества –  то је јунаштво. При зверствима непријатеља српски војник према није био звер него Христолики човек – то је чојство. Чојство и јунаштво су нас и довели до врата победе а свенародни крст, који смо смирено и благодарно носили, их је отворио.

Велики рат, то велико лудило човечанства и велика трагедија, је за српски народ био одбрамбени и праведни рат против силе зла. У њему ми нисмо туђе отимали него смо своје бранили. Бранили смо своју веру и предање, цркве и манастире, традицију и културу, умотворине и рукотворине, поља и долине, шуме и планине, реке и језера, гуњ и опанак.

Нека нико не помисли да на земљи не може бити праведног рата. Ако постоји праведни рат на небу (в. Откр. 12, 7), зашто га не може бити и на земљи? У оном рату на Небу добри анђели предвођени Светим Архистратигом Михаилом победили су свезлог Сатану и његове зле анђеље и збацили их са Неба, у овом рату на земљи српски народ предвођен регентом Александром Карађорђевићем победио је злу аустроугарску војску и њене савезнике и протерао их из Србије. Тај благословени одбрамбени рат донео је земаљској Србији слободу златну а Небеској јато од скоро милион и триста хиљада новомученика.

У Великом рату сам Господ је одредио исход рата. Српски народ је устао против аустороугарског Голијата и победио га силом Христовом јер је правда Божија била на нашој страни а наш народ се није уздао у своју војску нити у своју мудрост, него само у Бога, Свемогућег и Премудрог. Један је гонио хиљаду а двојица десет хиљада, јер се Господ Бог борио за нас (уп. Нав. 23, 10). Храброст је увек са праведницима а страх са неправедницима.

Наши непријатељи су заратили против нас јер нису претходно ратовили против самих себе, против својих страсти и греховних жеља. Ако човек не ратује против себе онда ратује против Бога и људи. Грех одваја човека од Бога и чини да он буде звер. Грех је узрок свих неслагања међу људима и свих ратова. Због савеза са Сатаном човек постаје похлепан и започиње ратове. Аустроугарска похлепа покренула је Велики рат а Божја правда одредила је да они који су туђе желели на крају и своје изгубе и нестану са историјске сцене. 

За српски народ Велики рат је био допуштење Божије, бич и лек. Бичем рата Господ је стресао греховну прашину са народне душе. Горким леком рата Господ је зауставио напредовање смртноносне болести, спречио је много већу катастрофу ка којој је српски народ кренуо, зауставио је  коначно изумирање духа и коначну смрт душе јер су Срби после турског ропства и беде почели да се диве “Европској култури и вредностима”, боље рећи да се диве накинђуреном Сатани. Велики рат нас је научио да више ценимо човека него “Европску културу” и трулежно богатство, да више мислимо о небу него о земљи. У вихору рата Свети Сава је загрмео Србима: “Децо, горе имајте срца”. Многи Срби су тај глас чули и са Светим Савом вапили Богу: “Доста Боже, поштеди остатак”.

После горког лека Великог рата српки народ је постао духовно здравији али не и потпуно здрав. Како је време пролазило духовно здравље се поново погоршавало па је Господ допустио велико страдање и у Другом светском рату. Он је био још јача шиба и још горчији лек. Ова шиба нас није опаметила, напротив, постали смо још гори. Да се болест погоршала показао је послератни комунистички период када су многе славске свеће угашене а иконе избациване из домова и замењене сликама друга Тита. Наступио је прогон Цркве од српских изрода – комуниста. Цркве су постале празне а кафане и стадиони пуни.

Када је и ово зло прошло дошло је још веће зло, свезло, дошла је свејерес екуменизма. Јерес је највећа казна за један народ због грехова његових. Она је смрт душе. Колико је душа претежнија од тела толико је јерес претежније зло од рата. Због комунизма и екуменизма Господ је допустио нова ратна страдања нашег народа деведесетих година прошлог века. У њима смо изгубили западне српске земље и Косово и Метохију.

Екуменизм, тај паклени црв, и данас тихо нагриза душу српског народа и прети да је потпуно умртви. Он је данас наш највећи непријатељ, он је најновији Поћорек. Богу хвала што нам даде блаженопочившег Владику Артемија да поведе богоугодни рат против овога свезла. Молитвама Светога Саве, Светог Владике Артемија и свих светих Срба, верујемо да ћемо и овог непријатеља победити и протерати из српске земље као некада наши славни преци аустроугаре.  

Ми данас живимо у миру и слободи коју су нам донели наши храбри преци. Но, да ли ми тај мир и слободу користимо за службу Богу’? Нажалост, не. Много је зла у нашем народу. На стотине хиљада деце годишње убија се чедоморством. Блуд и прељуба убијају многе српске душе. Права је реткост да млади ступају у брак као девственици. Разголићеност царује нашим улицама. Голе душе па гола и тела. Велики је проценат разведених бракова. Мали је број породица где се хришћански живи и где је Бог на првом месту. Породица, та основна ћелија друштва, је због свега овог у великој мери уништена. Велики је број зависника од дроге, дувана, алкохола, мобилних телефона и друштвених мрежа. Због тога су нам болнице, луднице и затвори пуни. Мало је слоге, љубави и поштовања у породици и друштву уопште. 

Због нашег острашћеног и грешног живота мир у коме живимо мрзак је Богу и засигурно неће бити трајан. Ако се не покајемо и не вратимо Богу убрзо ћемо бити кажњени још једним ратом, разорнијим од свих досадашњих. Запамтимо – безбожност народа је колевка рата и кога љуби Господ онога и кара; и бије сваког сина којега прима (Јевр. 12, 5).  

Свети пророк Исаија својевремено је објавио да се трајни мир може наћи само у побожности народа: „Овако говори Господ, твој Избавитељ, Светац Израиљев: Ја сам Господ, Бог твој, који те учим за твоје добро, који те водим путем којим треба да идеш. О, кад би само пазио на моје заповести! Тада би твој мир био као река, и твоја правда као морски таласи“ (Ис. 48, 17-18).

Зато, вратимо се Богу личним и свенародним покајањем и имаћемо трајни мир и благослов Божји. Не допустимо да Господ још једном изврши хируршки захват рата, захват  који превазилази сваку медицину Божију. Не уздајмо се у мудрост и способност наших народних вођа и политичара, не уздајмо се у човека ма ко он био јер овако вели Господ: Да је проклет човјек који се узда у човјека и који ставља тијело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово (Јерем. 17, 5).

Срби, Господ Бог је тврда лађа на бури, снага наша и уточиште наше, а не човек!

Поготово се не уздајмо у нашу екомонију, најсавременије оружје, аутопутеве, фабрике, вештачку интелигенцију и другу прашину, којом се наши данашњи властодршци толико хвале. Уздајмо се само у Бога, јер свако друго уздање је ђаволска обмана.

Завапимо Богу: Сагрешисмо, безаконовасмо, неправедно поступасмо пред Тобом; нити сачувасмо, нити извршисмо што си нам заповедио, но не напусти нас сасвим, Боже отаца (Дан. 9, 5-6).

Своје покајање потврдимо чистим животом и чућемо од Господа: Не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје. Гле, постидеће се и посрамиће сви који се љуте на тебе; биће као ништа и изгинуће противници твоји. Потражићеш супарнике своје, али их нећеш наћи, биће као ништа, и који војују на те, нестаће их. Јер ја Господ Бог твој држим те за десницу, и кажем ти: Не бој се, ја ћу ти помагати (Ис. 41, 10 – 13).

Нека би дао Бог да и ми данашњи Срби свој овоземаљски живот проживимо у светости и у правди као и свети преци наше, да и ми са њима можемо рећи: Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно. Да се нашим животом прославља име Божје, да људи виде наша добра дела и прославе Оца нашега Који је на небесима. Амин. Боже дај. 

Догодине у Призрену!