Хорепископ Максим

После недавне посете римском папи делегације СПЦ, састављене од митрополита цетињског Амфилохија и епископа бачког Иринеја, уследиле су сасвим логичне претпоставке у нашој јавности, да је ова посета имала само један циљ – уговарање доласка римског папе у Србију. Овим случајем нам Иринеј Буловић својим тужним примером показује да није лако имати посла са римокатоличким бискупима.

Од како је начелник једне посве профане институције, Одељења за спољашње послове Руске православне цркве, митрополит волколамски Иларион Алфејев, одсвирао својеручно компоновани концерт папи Бенедитку XVI, интензивно је компонована и прича за јавност о сусрету московског патријарха, екуменисте Кирила, са папом римским. Ових дана труд на том пољу уродио је плодом.

О предсаборским заседањима које је од средине прошлог века почесто организовала Цариградска патријаршија, писао је свети Јустин Ћелијски, давних седамдесетих година, следеће: у животу и историји православне Цркве никада ни један Сабор, а поготову такав изузетно благодатни, светопедсетнички догађај какав је Васељенски Сабор,… није вештачки тражио и измишљао теме за свој рад и заседање; није никада наметљиво одржавао „конференције“, „конгресе“, „просиноде“ и сличне вештачке скупове потпуно туђе и непознате православној саборској традицији, а у ствари копиране од западњачких организација туђих Цркви Христовој.

Савремена епоха је надахнута и заквашена тзв. „Философијом симулације“, чија је суштинска потка појам звани „релативизам“ и она убира своје антихришћанске плодове у виду својих присталица, чак и у редовима високог клира Српске православне цркве. Сходно овој философији, као пропасти и коначног „краја друштва“ (по оценама многих савремених философа, социолога и антрополога) и крајњег стадијума западњачког нихилизма у коме се Запад дави вековима, симулација и привид представљају основу живота савременог човека.

Зато, ако ово сачувате, бићете блажени ви
који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти.
Свети Сава, Беседа о правој вери

Страшна је актуелна појава распадања српског националног бића у државном и политичком смислу, под ударом нечастивих сила и слугу истих. Оно што је од овога ипак страшније, јесте удар на саму душу нашег народа, тј.

Богословско образложење, смисао постојања и мисија Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у прогонству[1]

Господ Христос, Крајеугаони камен (Дап 4, 11) и Темељ (1. Кор 3, 11) наше вере, нашег спасења, нашег богословствовања, наше Цркве, донео је Своју божанску науку палом роду људском, али тим Својим доласком у овај свет донео нам је и даровао оно највредније од свега вредног – Самога Себе.

КАКО ЕПИСКОП ИРИНЕЈ БУЛОВИЋ СРПСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ ПРЕТВАРА У ЛИЧНУ ИНФОРМАТИВНУ СЛУЖБУ И ОДБОР ЗА ДОЧЕК РИМСКОГ ПАПЕ

Средином августа месеца текуће године, портпарол Српске православне цркве, епископ бачки Иринеј, написао је два саопштења поводом иступа у јавност бискупа зрењанинског Ладислава Немета, у којима износи детаље везане за дуго најављивану посету римског папе Србији.

Од духовног посрнућа пре Другог светског ратa[1], до отвореног безбоштва после Другог светског рата, није било већег зла и већег пада у нашој Помесној цркви од овог који је наступио, а то је отворено проповедања јереси од стране њених предстојатеља. Од бечког исповедања јереси патријарха Иринеја, до београдског паљења свећа у синагоги јеврејској од стране истог, наша Помесна Црква убрзаним током проходи сав онај пут који је Рим у свом посрнућу вековима пролазио, и сада се наша Помесна црква налази на ивици амбиса који се зове: потпуно отпадање од Бога, од свеосвећујуће, просвећујуће и спасоносне благодати Његове.

Усудићу се да прогон епископа Артемија и његовог монаштва упоредим управо са прогоном првих хришћана и апостола из Јерусалима. Прогон је био спровођен управо као и овај данас, од стране јудејствујућих првосвештеника, усрдних у служењу, не Богу, већ синедриону, синагоги, синоду, у самој суштини, усрдних у служењу административним механизмима који им гарантују власт и силу, којом ће одржавати на снази своје лажно и патворено служење Богу, кога се својим делима, авај и исповедањем лажне вере, заправо одричу.

Црква је Царство Небеско на земљи, оно које јесте и које ће доћи. Она је Царство Небеско ничим другим до благодаћу, благодатним творачким и спаситељним, васкрситељним силама Христа Бога, на Коме Црква почива и благодаћу Бога Духа Светога, који Цркву саздаје и утемељује у Христу. Та благодат, те божанске, нестворене енергије Светотројичнога Бога управо су Сам Бог који њима дејствује, оприсутњујући Себе управо енергијама, а не суштином, која је увек трансцендентна.