Хорепископ Максим

Мешање политике у живот Цркве је тема многих савремених расправа, анализа и чланака, уопште, то је тема која забрињава многе умове данашњице, особито оне којима је до Цркве искрено стало. Кад кажемо утицај политике, мислимо, наравно, на утицај политичког „мејнстрима“, а данас је то евроинтеграциона, већ пословично бајковита прича о демократији и евро-унијској земљи Дембелији, која „жељно ишчекује“ сиромашну и неразвијену Србију.

Немили догађај бацања „молотовљевих коктела“ на кућу у Житковцу, местo у коме су смештени прогнани из својих манастира монаси ЕРП, Владике Артемија, о. Јефтимије и о. Јаков, иако очекиван, ипак је по својој нељудскости био потресан. Ма колико могли замислити нечији пад (у овом случају узурпатора трона ЕРП Теодосија), ипак, човек створен по богообразној доброти лика Божијег, никада зло не може спокојно да прихвати, јер се увек буни у њему онај делић природе који носи још коју црту божанског лика, бунтује против зла, не прихвата га као своје, јер зло и није природни део нас, већ падом, непослушањем Оцу и грехом придодатo нам.

 Коментар на лажну посланицу викарног епископа Теодосија,
умишљеног „епископа Рашко-призренског“

 
„Измишљају злочинства и говоре: Свршено је!
Шта ће се радити, смишљено је!
А шта је унутра и срце у човека дубоко је.“
(Пс. 64, 6)

Богочовек Христос, Логос и Реч Божија, оваплотивши се и примивши нашу природу основао је на Самоме Себи Цркву Божију. Ова Црква живи и постоји кроз историју до дана данашњег у свој својој пуноти благодати и постојаности истине, откривене у њој Богом, као што Еванђелист вели: „И реч постаде тело и усели се у нас пуно благодати и истине; и видесмо славу Његову, славу, као Јединороднога од Оца“ (Јн.

Истoрија наше Помесне Цркве показује да је проблем осионости врха извршне црквене власти, оличеног у Синоду, деценијски камен спотицања истинском саборном функционисању наше Помесне Цркве. Ако овај проблем сагледамо кроз призму актуелних дешавања, као и оних која су њима претходила, видећемо да таква једна антисаборна појава, попут поменуте синодске осионости, управо кулминира ових дана.

Антихришћанску теорију непротивљења злу, што је у својој изопаченој и наказној суштини подразумевало и непротивљење греху, несрећни Лав Николајевич Толстој породио је, као ишчадије руске културе, а у руском православном и културном миљеу крајем 19. века. Такво учење било  је (и остаје, занавек) апсолутно неправославно, и чак антиправославно, јер „још до крви не дођосте борећи се против греха“ (Јевр.

Један од основних постулата православне еклисиологије и један од основних фактора који доприноси правилном функционисању Цркве, не као некакве идеолошке организације, већ као живог организма, напајаног Богочовечанским благодатним и животворним енергијама главе Цркве – Христа, јесте саборност. Саборност је испуњење самог предназначења Цркве, као иконе, носиоца и пројаве оне унутар-тројичне саборности, свезане савршеном љубављу и једносушним јединством.