Катакомбе

Господ мој и Бог мој!, узвикнуо је свети апостол Тома. Осећате ли са каквом се снагом он ухватио за Господа и како га снажно држи? Ни дављеник се не држи чвршће за даску која му даје неку наду на спасење од дављења. Можемо рећи да још не верује онако како би требало онај ко се не односи тако према Господу.

Сада народ, свештеници и јудејски властодршци последњи пут слушају Господњу реч у храму. А она је била свеобухватна: обухватала је све прошло, све садашње и будуће. Питањем о Јовану Господ наговештава да је Он истинити Месија; причом о два сина указује да ћe Јудејци бити одбачени и на њихово место бити призвани незнабожачки народи; причом о виноградарима говори да одбачене очекује погибао; причом о свадби сина царевог учи да нeћe сви који му приђу бити достојни, због чега ћe са правом бити бачени у таму најкрању; одговорима на питања о данку кесаревом и о првој заповести, као и изобличавајућом речју, одређује карактеристичне црте спасоносног живота; најзад, предсказањима о бедама које ће задесити Јерусалим ученицима открива тајну свог Другог доласка.

Господ иде на добровољно страдање. И ми треба да идемо са Њим. То је дуг свакога ко исповеда да је Христовим страдањем постао оно што јесте и да ћe још добити нешто толико велико и славно да ни на ум човеку не може доћи. Како, пак, ићи са Њим?

Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се прославља као Велики Четвртак, била Тајна вечера. Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа говорећи: „Узмите, једите; ово је тело моје.“ и „Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова“ (Мт.

Благовести и установљење Тајне Тела и Крви. Какво сједињење! Ми се причешћујемо истинитим Телом и истинитом Крвљу Христовом – оним истим које је у Оваплоћењу примио од пречисте крви Пречисте Дјеве Богородице. У Оваплоћењу које се догодило у тренутку Благовести, положена је основа Тајне Тела и Крви.

Много је народа изашло на дочек Господу који је свечано, као Цар, улазио у Јерусалим. Ко тада није клицао: Осана Сину Давидовом! Но, прошло је само четири дана и тај исти народ је тим истим језицима викао: „Распни, распни га!“ Какав чудан обрт! Но, зашто се чудити?

Лазаре, изиђи напоље! (Јн. 11, 43). Код онога који поседује вредну Марту, тј. свестрану врлину, и Марију, која седи поред ногу Исусових, тј. пажљиво и топло обраћање Господу свим срцем, доћи ће сам Господ и васкрснути његовог Лазара – тј. дух његов, разрешивши га од свих душевно-телесних веза.

„Нема хришћанина немоћног у овоме свету, макар га нападали најстрашнији греси и искушења овога света, само ако хришћанин никада не заборави своје главно оружје: покајање, молитву, пост; ако је сав он у ма којем подвигу Еванђелском, у ма којој врлини, или у молитви, или у посту, или у еванђелској љубави, или у милостивости.

У својој речи о блаженствима Господ оцртава рајско срце (Мт. 5, 1–12). У његово расположење улазе: смирење, плач и скрушеност, кротост и безгневље, пуна правдољубивост, савршена милостивост, чистота срца, мирољубивост и миротворност, трпљење мука, клевета и гоњења за веру и хришћански живот. Ако хоћеш рај – буди такав.

Треће недеље Великог поста обавља се служба у част Крста Господњег, који се после Великог славословља, свечано износи на средину храма ради поклоњења, услед чега не само та недеља, то јест тај недељни дан, него и читава седмица која следи, носе назив Крстопоклона. У средини поста крст се износи како би ободрио и окрепио духовне силе оних који посте, подсећајући их на страдања Господња претрпљена ради нашег спасења и преславно васкрсење Његово које је затим уследило.