Протосинђел Хризостом: Јеванђелски, морално – наравствени темељ духовне лире Светог владике Николаја

У наредном прилогу доносимо предавање протосинђела Хризостома (Јовановића), настојатеља манастира Светог Архангела Михаила у Нишу. Предавање је одржано на прошлом Сабору архијереја и игумана Епархије рашко-призренске у егзилу, у манастиру Светог Јована Крститеља, 25. априла 2025. године.

Јеванђелски, морално – наравствени темељ

духовне лире Светог владике Николаја

Kао што су четири реке напајале рајску земљу, тако четири божанствена Јеванђеља напајају живот људски у овоме веку. Јеванђеље није књига него сила, сила животворна и радостотворна, сила што храни и поји, сила што мртве васкрсава.¹ Ту и такву силу имао је, слободно можемо рећи, пети јеванђелист рода србског и хришћанског свети владика Николај жички. Његова реч има јачину – а речи имају јачину само ако извиру из истине, сведоче истину и бране истину. Зато оне и налазе одјек у људској души.

„Буди храбар и слободан, рече Господ Навину,

Ја ћу за те војевати, само држи истину.

То и сада Господ збори, сваком правом Србину:

Ја сам с тобом, буди храбар и одржи истину.

Истина је што људима, Еванђеље казује,

ко истину крепко држи, над злом сваким царује‟.²

У ове васкршње дане најбоље је време када треба говорити о проповеднику васкрслог Христа. Читајући лиру светог Николаја човекова душа као жедна срна хита да утоли своју духовну жеђ. Српски народ је од вајкада тешке тренутке у животу блажио песмом. Песма му је дизала душу, давала наду, враћала веру. Некада је српски сељак ишао на њиву и певао. Док сеје, копа, оре – он пева. У песму је српски народ ставио и сву своју историју, описао своје јунаке којима се дивио и који су му били узор. У туђини, у ропству, Србин пева – пева Богу, роду и отаџбини. То је свети владика Николај добро знао па је зато јеванђелском бојом обојио своје стихове, духовну лиру, јер се тако најбоље допире до бића и душе хришћанске. Јеванђеље преточено у стих – то је његова духовна лира. Назарени су својим душегубним песмама ловили људске душе за погибао па је владика насупрот томе својим песмама удахнуо животворну јеванђелску силу. Песме наизглед просте и обичне а пуне јеванђелског сока, песме које блаже и крепе и душу и тело. Као што Господ каже својим ученицима: Од сада ћете бити ловци људи (Мт. 5, 19), слободно можемо рећи да духовна лира светог владике Николаја као јеванђелска мрежа лови људске душе за Царство небеско. „Реч Христова нека обитава у вама богато, у свакој мудрости учите и уразумљујте себе: псалмима, и славопојима и песмама духовним, у благодати певајући Господу у срцима својим‟. (Кол. 3, 16).

Знао је владика да је српском народу и свакој души хришћанској потребно поучење – књига која би душу одвојену од Бога богоборним комунизмом (а и данас душегубним екуменизмом), смекшала и опет привела своме Створитељу. Зато је и неуморно писао, прововедао, учио, тешио. А најдоступнија књига је заправо његова духовна лира која заузима посебно место у обради душе на њиви Господњој, зараслој у коров страсти и трње богоборства, јер је нашла меру за свакога. У духовном животу треба наћи меру како у поучавању – проповеди, тако и у учењу. Не оптеретити човека духовним стварима, не стављати веће бреме него што човек може понети, а рећи му суштину у мало речи – то је у ствари, небеско бисерје духовне лире јер мера дело краси. Ту меру је владика имао и савршено преточио у стихове, и јеванђелску науку учинио још доступнијом за свачији духовни узраст. Код њега ништа нема сувишно, компликовано, нападно – кратко, јасно и прецизно да ко чита може да разуме.

Колико је духовна књига потребна људској души а колико је тешко наћи је свети владика пише: „Тешко је наћи човека, који не би тврдио, да је књига неопходна потреба за наш народ, као што је тешко наћи и онога, који би покушао, да се од своје стране тој потреби одужи. Сви говоре, да треба то и то да се уради, а нико не вели: па хајде да то и то урадимо! Одавно се говори, како по селима треба установљавати народне књижице и читаонице. На првом месту ми немамо доста и добрих књига за народ. У целој серији књига за народ, које су кад и које од кога издаване, с тешком би се муком могло напабирчити неколико добрих књига, које би народ и разумео и њима се користио. Књига моралне и религиозне садржине имамо најмање, и ако су оне најпотребније. У другим хришћанским земљама сваког већег празника растура се у народ неизмерна маса поучних књига верске и моралне садржине, са сликама и без слика, и то се растура бесплатно. Наши писци нерадо се баве писањем књига за народ, многи што не познају народ и његове духовне недуге и потребе, а многи, што немају могућности да своје састављене списе издају, а још мање да их бесплатно у народ растурају‟.³ Међу таквим књигама за духовни развој народа значајно место заузима и духовна лира.

Оно што је вековима српски народ проживљавао и доживљавао, најбоље је описано устима светог Николаја. Свети Јустин Ћелијски о томе пише: „Обзидана народним телом, столећима је наша народна душа муцала и мучила се тражећи језик којим би одзборила своје болове, своје туге, своје чежње и своје молитве. И нашла је свој језик, нашла у владици Николају. Кроз њега наша муцава душа променила се у ридање, како не виде наше око, у речите молитве какве не чу наше ухо. Он је богопослани огњени језик који стоји над нашом душом и она се пламено и страсно исповеда „Тросунчаном Владики светова‟. Он је стил, благодатно-раскошни стил наше душе. Он говори; никада у нас није тако говорио човек. Он се моли; никада се у нас није тако речито молио човек. Он има дар речи јер има дар свеосећања, дар жалостивости, дар свељубави, дар молитве. До њега, ми смо били очајни: утрнула је христочежњивост наше душе, сасушила се и замрла. Од њега – ми смо устреперили радошћу: христочежњивост наше душе оживела је у њему, васкрсла и подмладила се. Пламена христочежњивост Расткова уселила се у њега и разбуктала у огроман пожар: и он гори у том пожару, гори на жртву всесоженија за всјех и всја. Зато је он постао наш оптимизам, наш оптимизам у мрачне дане наше очајне садашњице. Ми присуствујемо великом и ретком чуду, дивном и светом знаку времена: први пут се блажена Вечност Свете Тројице укотвила у Растку, и од христочежњивог Растка створила христоносног Саву; други пут се та иста Вечност укотвила у владици Николају, и од христочежњивог Николаја на наше очи ствара христоносног Николаја. Они љубимци Вечности знају тајну наше православне душе, знају како се од бунтовне и христоборске словенске душе може израдити душа христолика. Од Светог Саве па до данашњег дана наше Православље није имало речитијег и моћнијег исповедника од владике Николаја. На њему ће се с молитвеним дивљењем задржавати и оптимизирати наши потомци као ми на Светом Сави. Потомци наши ће се дивити и жалити што не виде што ми очима својим видимо, и не чују што ми ушима чујемо. За њих, као и за многе од нас, он ће бити: огњиште на ком се прозебли скепсом и маловерјем краве и загревају‟.⁴

У овом свету данас који у злу лежи, где је мало искрености и људскости, где се поштење изврће руглу а грех велича, где има свега и свачега само не Христа и Његовог духа, свети владика Николај својим делима још више сија и осветљава пут људских душа. Већина људи је чула за његову величину, али њега човек најбоље може упознати кроз његова дела и кроз његову духовну лиру. Читајући његову лиру спознајемо један неисцрпни океан воде живе, воде јеванђелске мудрости. Био је човек из народа, човек који је дубоко зашао у душу народа и разумео је. Да би некога заволео мораш и да га упознаш, а да би некога упознао мораш то и да желиш. „Такав нам учитељ подобает – свет, незлобив, чист, праведан‟. (Јевр. 7, 26). Спустио је глас и упростио беседнички и књижевни стил. Говорио је и писао да га народ разуме, а не да му се диви. Дубину јеванђелске мудрости прилагодио је сваком човеку, како неписменом сељаку тако и оном обдареном за разумевање догмата, канона и духовне философије.

На такво тле душе сељака српских свети владика је посејао духовно семе кроз лиру и оно се толико разгранало да је постало со свету, јер су многи из богомољачког покрета постали монаси. Оно што још краси светог владику је у исто време његова једноставност и небеска мудрост – кратко, јасно, без сувишних речи а опет поучно и мудро, дубоко и узвишено. Тиме он разуме и осећа душу народа, а са друге стране кадар је и да поучава. Свакоме је знао да приђе, да поучи, покара.. Само проповед од срца може да се дотакне другог срца.

Као што нас и апостол Павле учи: „Свима сам био све, да како год неке спасем‟ (1.Кор. 9, 22). Једном речју био је народни човек, свакоме доступан, и малом и великом, спреман на жртву. У којој мери нешто жртвујемо толико и добијамо. У ствари, то је оно што треба да поседује сваки духовни пастир поготово што је то у наше време ретко. Ретко ко се бави душом, људима обремењеним, што гресима, што животним бригама, ретко ко данас и жели да саслуша некога. Све је постало површно, плитко, на брзину, зато је и непостојано.

Доста тога је помпезно, нашминкано, спољашње. Од учених екумениста и богослова са амвона често чујемо ватрене проповеди о „љубави‟, о узвишеном духовном делању; али су то углавном високопарне речи без душе које само показују сујетно знање наратора. Често се иза тога крију вуци у јагњећој кожи који под видом љубави проповедају грех и лаж, извлачећи из контекста оно што њима одговара. Заборављају на речи светог Јустина Ћелијског да је права љубав она љубав која човеку обезбеђује живот вечни, све остало је псеудољубав или лицемерје. „Благо човеку који све људе може подјенако волети‟ говори свети Максим Исповедник, а наш блаженопочивши владика Артемије се на те речи надовезује: „Подједнако! Не питати да ли је Шиптар, да ли је Хрват, да ли је муслиман. Ако је у невољи, он је брат. Он је брат и треба му помоћи. Али, кад је вера у питању, е, ту постоји граница преко које не може да се пређе. Ако неко подржава онога који је у вери залутао, онда то није љубав него мржња према њему! Помажеш му да остане у пропасти својој‟.

О правом знању

Није пресудно знање за стицање Бога. Знање је дар Божји које може многа добра донети, али ако га не оплеменимо смирењем и једноставношћу можемо и себи и другима нанети штету. „Не навикавај, молим те, простодушне монахе, да се баве замршеним мислима, већ (ако је могуће) боље претварај у простодушне и оне код којих је духовни живот сложенији, ма колико ти то изгледало чудновато‟.⁵

Знање без Бога не може да спаси човека. „Интелигенција без Бога је пакао‟, по речима светог Јустина Ћелијског. Ево шта нас поучава духовна лира које је знање најважније:

„Од почетка сакривено Саздани смо мудрим Творцем,

Кроз Христа је откривено. Послати смо благим Оцем,

Некад тајно сад је јавно, Бог нас шаље, Бог нас чека;

То је наше знање главно. Божија су оба века.

Што пророци провидеше, Век земаљски пут је кратак,

Апостоли што видеше, Век небески одмор сладак;

То је наше знање главно Свак ће жњети што посије:

То учење православно. То је знање најважније‟.⁶

Из редова богомољачког покрета било је и простих, неуких, али искрених и чистог срца. „Кад је душа проста ни анђела никад доста, а кад се мудра чини никога у близини‟ поучава нас свети Амвросије Оптински. Као да те мудре једноставности данас нема. Већина би данас да буде нешто посебно, а у ствари, и јесмо посебни када смо једноставни. Лепота и духовног и телесног живота је у једноставности. Једноставност у ствари, почива на смирењу и обитава у чистом срцу. „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети‟. Нико тако није леп душом као једноставан човек, поручује свети Јован Златоусти. У таквом духу су и песме српског Златоуста, зато и допиру до сваке душе.

„Помози нам вишњи Боже,

без Тебе се ништ’ не може,

ни орати, ни копати,

ни за правду војевати‟.⁷

Тако једноставно а пуно топлине која загрева душу и учи да се у свакој ситуацији полаже нада на Бога. Ова песма је на неки начин била химна Богомољачког покрета. Једна кратка проповед са веома јасном поруком да без Бога ништа не можемо.

Божанска благодат је и неуке рибаре узвисила на пијадестал апостолства. Блажена простота је најбољи учитељ божанске мудрости а управо то и налазимо у свим тим песмама. Данас би већина да се бави неким узвишеним духовним делањем. Бавимо се канонима и догматима, цитирамо Свете Оце и зачала из светог Јеванђеља, стичемо теоријско знање да би се у друштву људи показали духовно потковани. Имамо жељу да другима делимо савете, да будемо учитељи иако на то нисмо позвани – једном речју хоћемо да се попнемо на висок духовни степеник а прескачемо оне прве кораке. Догмати и канони јесу висок духовни ниво али да би до њих дошли морамо претходно многе друге ствари да освојимо, достигнемо. И сам владика Николај је често говорио: „Ја бих догматику писао на последњој страници Етике‟, поручивао је свима који богословствују само пером и мастилом. У Христу живети, па богословствовати. Да би на тим духовним висинама били стабилни ми морамо да имамо сигуран ослонац а то је смирење. Дакле, прво да спознамо себе и своје слабости, јер ће нам то отворити пут ка осталим врлинама и духовним висинама. Духовна лира нас најбоље поучава овим стиховима:

„Осам врста знања Дамаскин наброја

за људе духовног и божанског соја:

Прво: знање скорби и свих искушења,

Друго: знање суме својих сагрешења,

својих сагрешења и Божје доброте..

А осмо је знање – познавање Бога,

Јединог Светога, Крепког, Бесмртнога.

Богословљем ово знање именују

до њега се ретки, ретки узвисују;

Највећа чистота богослову треба,

јер нечисто срце не стиже до неба.

Дамаскин присвоји седам нижих знања

и до осмог дође, до богопознања.

А осмо се Богом даје и дарује,

оно нит се учи, нит се заслужује‟.⁸

Дарови Божији се не добијају толико за подвиг колико за смирење. У исто време када је, у овој долини плача што се земља зове, живео свети Макарије Оптински живео је и један монах који се подвизавао спољшњим, телесним подвигом – мало је јео, мало спавао, није грејао келију, а насупрот њему свети Макарије је и јео и спавао, и келија му је била топла а опет је има веће и узвишеније дарове! Зашто? Због његовог смирења. Нисам постио, нисам бдио, нисам лежао на земљи, него се смирих и спасе ме Господ (Пс. 112, 6). Што је со у храни то је и смирење у свакој врлини. Нажалост, често се дешава да људи који се телесно подвизавају, због споредног запостављају главно. У ствари, средина између две крајности је права врлина. Средњи, царски пут, је увек најсигурнији. Умереност је ризница у коју лопови не могу да се увуку.⁹ Обично када већи део свог духовног живота базирамо на телесном подвигу и немамо ту меру, немамо ширину. Ако свој духовни живот базирамо на погрешном темељу, а телесни подвиг који није по разуму и јесте климав темељ, уместо да задобијемо смиреноумље задобијамо високоумље. И поред подвига наше страсти ће и даље бујати – осуђивање, гнев, презирање других.. Јер, у смирењу нашем сети нас се Господ, и избави нас од непријатеља наших – од страсти и од прљавштина (Пс. 135, 23-24). Чувар дарова је смирење, по речима св. Јована Лествичника.

Са друге стране без смирења нема ни истинског покајања. А покајање је темељ духовног живота, преображај душе и једно ново рађање за духовни живот. Покајање у православном искуству значи: путпун обрт своје душе, и свог живота, од таме ка светлости, од земље ка небу, од себе ка Богу.

„Покајање – души олакшање, Исповешћу човек двер отвара,

Покајање – поновно рађање. Двер од срца где се и грех ствара.

Све што грешник духовнику збори Дај благодат, прими покајање,

‟Све пред Духом Божијим говори. Врати души прво рајско стање‟!¹⁰

Читајући духовну лиру човек добија надахнуће. Замрла и опијена грехом људска душа оживљава. Као милозвучна харфа тако и милозвучна лира подиже из греховног кала и даје наду посрнулој, утученој и од греха обезвољеној души рода људског. То није само обична песма већ, ако се мало дубље погледа, јеванђелска проповед. Човек који не зна за Бога кроз лиру може да се приближи Њему, да осети струјање Духа Светога, јер су његове песме и молитве и славопој Богу. Стихови његове песме најбоље о томе говоре:

„Владај Боже, Ти кроз мене Нек уз речи дела стоје,

И управи стопе моје: Нек се виде дела Твоја.

Без промене и без смене Нек се виде Твоја дела

Нек се чују речи Твоје. У делима руку моји’

Нек се чују речи Твоје Да би знала цела земља

Кроз немоћна уста моја; Теби славу да запоји‟.¹¹

Кроз духовну лиру можемо слободно рећи он је препевао и свето Јеванђеље, зато је с правом названа другим Јеванђељем које поседује савременост и свевременост. Његова свестраност задивљује људски ум а једноставност његових исказаних мисли допире до сваке душе.

Као што су у почетку беседе светог Јован Златоуста зарањале у такве богословске дубине да га простији слушаоци нису могли пратити ни много шта разумети па је с тога у једној таквој прилици нека проста жена подигла свој глас и повикала: „Учитељу духовни, или боље да речем Јоване Златоусти, студенац твога светога учења је веома дубок а ужа нашег ума кратка и не могу да досегну дубину његову‟.¹² И студенац српског Златоуста је дубок али је из те дубине извучена простота и једноставност па је самим тим постао свакоме доступан.

Најбоље светог владику Николаја и његову лиру описује свети Јустин Ћелијски: „Његов књижевни рад је море мудрости еванђелске. Треба само узети и погледати његову духовну лиру. Нека ми опросте свети Дамаскин, свети Роман слаткопојац, али, ето, он је стао поред њих и уз њих само са својом духовном лиром. То је такво бисерје небеско, какво српска земља видела није. То најбоље знају богомољци, најбоље знају монаси и монахиње, јер је њих духовна лира држала и побудила да крену Христовим путем по српској земљи, стрмој и магловитој‟.¹³ Свети Николај се уподобио и светом пророку Мојсију Боговидцу јер је заиста и био пророк своме роду а и читавој васељени.

О љубави

„Христољубље се грана у братољубље, у истинољубље, у правдољубље, у добротољубље, у светољубље, у мирољубље, у чистољубље, у љубав за све што је божанско, у љубав за све што је бесмртно, у љубав за све што је вечно. Све су ове љубави божанске, свете и вечне, јер им је корен – божански, свет и вечан. Корен: христољубље. Нема ли христољубља, нема ни истинског богољубља ни истинског човекољубља. У хришћанству човекољубље је доказ богољубља, а богољубље – доказ човекољубља. Свети Јован Богослов изузетно истиче ову благовест: „Ако ко рече: ја љубим Бога, а мрзи на брата свога, лажа је; јер који не љуби брата свога, кога види,како може љубити Бога, кога не види? И ову заповест имамо од Њега: који љуби Бога да љуби и брата свога.‟¹⁴ Ту исту благовест св. владика Николај претаче у стихове:

„Љубав према Богу – какву тајну крије? „Залуд сваки смртни љубав к Богу труби,

Отклич према песми љубави Божије. кад не љуби оног кога и Бог љуби‟.¹⁵

Ако Бога љубиш, све је друго лако,

лако љубит људе и створење свако‟.¹⁶

А у каквом времену ми данас живимо? У времену где је мало љубави и искрености а пуно лукавства и лицемерства, мало братољубља а више самољубља, где је много “мудрости“ а мало послушности. Где на сваком кораку сусрећемо аморал, грех и безакоње сваке врсте. Наше време најбоље одсликавају стихови Небеске литургије:

“Свештеници вером ослабили, Великаши правду погазили,

калуђери посте оставили, Богаташи милост оставили,

нит девојке држе девојаштво, Не поштује млађи старијега,

свилу носе грехом се поносе, Но се млађи паметнији гради,

млади момци поштењу се смију, Нит нејаког јаки подржава,

а свој разврат ни од ког не крију. Већ га ломи док га не саломи‟.¹⁷

Ретко ко је данас спреман на жртву, ретко ко жели да изађе из свог комфора (мањег или већег) да би помогао другом. А у ствари, жртва и даје велике плодове. Жртвујемо онда када дајемо нешто што нам треба, када себи ускраћујемо неки свој ужитак – одмор, сан, слободно време.

„Беше неко болан, па викну за помоћ,

комшије се љуте: што нас будиш у ноћ?

Ти се један диже у поноћној стражи,

Па посети болног и бол му ублажи,

Од мене ти хвала, рај си заслужио

Ја сам оно био, Ја сам оно био‟.¹⁸

И Господ је целог себе принео на жртву ради спасења рода људског па је, самим тим, и нама оставио пример како треба да чинимо. „Истинског пастира показаће љубав: из љубави се разапе Пастир, Христос‟¹⁹ поручује нам свети Јован Лествичник. Кад човек без резерве даје себе ради другог онда га Бог укрепљује да то и уради колико год то дело изгледало претешко или немогуће. Ако се човек жртвује за другога не мислећи о себи Бог ће се постарати за њега, потврђује старац Пајсије Светогорац. Љубав састрадава са грешним човеком, „љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, не горди се, не надима се‟ (1.Кор. 13,4) – љубав покрива грех брата свога. Да су љубав и жртва верни сапутници најбоље одсликавају речи ове песме:

„Разболе се Макарије, Болник други расплака се, „Ево, оче, ти си болан!‟

јагоде му монах тражи, дароносцу рече: прости, заплака се Макарије,

оде, нађе и донесе ал’ мој сусед потребује, видећ дивну љубав братску

да свом старцу бол ублажи. више но ја те милости. Не хте ни он да их ије.

Макарије не хте јести: Од келије до келије, Што брат брата више воли

има, – рече, – брат болнији, и од брата па до брата, Нег што воли самог себе:

нос’те њему дар је овај, док последњи с јагодама, О Господе, дар је овај,

брату томе потребнији. Макарију – па на врата. Дар љубави, дар од Тебе‟!²⁰

Родољубље и богољубље

Духовна лира нам показује да нема правог родољубља без богољубља. Патриотизам без вере је лажни патриотизам. Најбоље ћемо своју отаџбину сачувати тако што ћемо је плаштом вере огрнути. Живећи по вери најбоље ћемо умети да препознамо шта треба да чинимо за добробит своје земље.

„Нека друге земље поносе се силом Заветом отаца: Богу верни бити

И богатством својим, својом величином: И часноме крсту живот посветити.

Нека други себе са Римом сравњују, Ти си освештана, ти си оправдана,

Златне круне себи, другим ланце кују; Сузама и крвљу од греха опрана,

Ти си наша мати од зоре милија, Па џиновски растеш као кћи Божија

Милокрвна, верна и света Србија. Док ти оба света не признаду име:

Света Србија‟.²¹

Колико је свети владика познавао душу и менталитет свога народа и то видимо кроз многе песме. Умео је да препозна шта краси Србина и шта му недостаје.

„Србин има једну мисо Србин има прошлост славну

У срце му Бог уписо: Има веру православну,

Да он сваком добра жели, Има језик – бисер сјајни,

Да сироту не уцвели, Има песму – ђердан бајни,

Да дарује ко му тражи Има памет – да царује,

и бол свачиј да ублажи. И вештину – да војује.

Само Србин нема слоге, Само Србин нема слоге

Отуда му беде многе. Отуда му беде многе‟.²²

Рак рана Србинова је управо неслога. Слога кућу гради. „Да се Срби сложе, умноже и обоже‟ молитва је била свагдашња светог Николаја. Једно без другог не може. Србија ће једино тада имати јачину, јединство, просперитет – ако очува и испуни ово тројство у целини.

Породица и васпитање деце

Још један јеванђелски бисер на бројаници светог владике Николаја су поуке о породици и васпитању деце. Песма која нас учи правим вредностима, и подстиче да се трудимо у стицању врлина је Отац и син.

„Кажи мени слатки тата, и од сребра и од злата,

има л’ скупље што од злата, правда тврђа од челика,

и што тврђе од челика, од меда је милост слађа,

има л’ слађе што од меда, од мора је срце дубље,

има л’ дубље што од мора, а од цвећа душа лепша,

и од цвећа ишта лепше, од славе је чедност боља,

има л’ боље што од славе, од грома је још звучнији,

и од грома што звучније, вапај правде погажене,

и од ноћи што мирније, и од сваке тихе ноћи,

има л’ јаче што од смрти, мирнија је савест чиста,

и од твога топлог крила, од смрти је љубав јача,

има л’ игде већег миља? а од мога топлог крила

Има, сине, од тог свега, много више има миља,

и већега и слађега. у очинском крилу Оног,

Истина је скупља много, што нас с неба благосиља‟.²³

Како милозвучно и топло на ухо и срце падају речи ове песме – кажи мени слатки тата, поготово данас када деца своје родитеље зову – „ћале‟, „кево‟. Непоштовање родитеља је данас честа и „нормална‟ појава. Деца ропћу на своје родитеље: ниси ми обезбедио удобност, посао, каријеру. И то су углавном материјалне жеље и снови деце. Са друге стране, родитељи без Бога у својој души ретко кад уче своју децу поштењу, моралу, побожности, милостивости, несебичности. Нежна дечија душа, жељна љубави и пажње, топлине породичног дома, кад од малена није тиме задојена није ни чудо што тражи „утеху‟ где не треба. Васпитач деце је данас постао интернет зато што су прави васпитачи – родитељи заузети „битнијим‟ стварима. Јурњава за овоземљаским богатством, да што више стекну и обезбеде деци „сигурност‟ у овом непостојаном бивствовању на земљи све више одвлачи родитеље од онога што они заправо и треба да буду својој деци.

Управо у духовној лири и налазимо праве вредности и смернице за њихово задобијање. С тога духовна лира и може и треба да буде помоћник родитељима у васпитању своје деце. Да најпре себе поучимо, утврдимо, а да онда и својој деци пренесемо. Деца ће бити боља, и послушнија, ако за учитеља имају духовну лиру уместо свакодневног слушања свађа и псовки својих родитеља. Родитељи треба да буду онакви каквима желе да виде своју децу, да их учи како речима тако и делима.

„Кажи мени, слатка нано, Лек од страха и уздаха

Је л’ од Бога тако дано, Јест, и биће, вера јака.

Да нам овај живот пружа Лек од сумње, кћери мила,

Више трња него ружа? Од увек је нада била.

Не бој ми се, кћери моја, У веру се ти обуци

Нек се стиша душа твоја. И штап наде држ’ у руци,

Више трња – скупља ружа, Па запевај, ти и нана:

Тај ми наук живот пружа, Нисмо саме, Бог је с нама‟!²⁴

А невоље што су веће

То је лепше лице среће.

Деци од малих ногу треба усадити Бога, а Бог ће им дати све остало. „Иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати‟. (Мт. 6, 33). Медоточна лира све то поткрепљује овим дивним стиховима, и са мало речи је све речено. Вера, нада и љубав треба да буду темељ васпитања деце.

Пост, молитва и милостиња

Небоземне врлине душе којима се купује Царство небеско су описане у овој песми:

„Четири су свеће на животној стази, Милостиња ваша нек не буде јавна:

ко их све упали, правом стазом гази: нека буде тајна да би била славна.

милостиња прво, и молитва уз њу, Ко милодар даје, нека то не труби

те две моћне свеће светле земном сужњу: Отац мој небесни такву милост љуби.

Пост отвара душу за виђење Бога, Ко због људске хвале људе услужује

и слобода најзад од свега земнога. Томе благо небо ништа не дугује‟.²⁵

На диван начин нам свети владика Николај чини блиским врлине поста, молитве и милостиње стављајући акценат на то да оне губе своју вредност ако се не чине у тајности. Као што нас и свети Пимен Велики поучава да је највећа врлина она која се у тајности чини.

У том духу и богомудри Златоуст благовести: „Не размећи се празним постом, јер он сам по себи не узводи на небо, ако нема и сестру своју – милостињу, јер је она сједињена с њим, и међу њима је не само братски и присан однос, већ милостиња служи чак као ослонац посту. Како то знамо? Анђео је говорио Корнилију: Молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом (Дап. 10, 4).. Милостиња је крило молитве. Ако молитви недаш крила она неће узлетети, док душа када има крила брзо се узноси на небо‟.²⁶

„Даруј брате, даруј роде, Што имамо од Њега је

Милостиње у Рај воде. И Он гледа шта ко даје.

Ал свако је наше дарје Даруј брате, даруј саде –

Вишњем Богу тек уздарје. Сиромаси богораде‟.²⁷

Из богате ризнице светог Златоуста износимо и овај бисер: „Подај дакле сиромаху, како би Господа имао за дужника, јер је Он захвалан дужник, Који враћа улог и велику камату приде‟.²⁸

Праве и лажне вредности

Мерило у друштву је постао спољашњи изглед, ко какву одећу носи, који телефон има, која кола вози јер интернет и друштвене мреже тако намећу. Данас је некако све постало транспарентно, људи су изгубили своју приватност. Већину ствари радимо да нас људе виде, да нас људи хвале, да нам се диве.

„А ко диже цркву задужбину,

Не диже је теби него себи.

Цркве дижу да их виде људи,

Цркве дижу, Богу се не моле,

Нит Божији закон испуњују‟.²⁹

Човек без Бога у овом свету, немајући навику за литургијским, духовним животом, неминовно се окреће самом себи и жели да себи угађа, зато и тражи ослонац и утеху у материјалним овоземаљским стварима – у новцу, храни, одећи, путовању, и тако постаје плен душегубног среброљубља које рађа незаситост, тврдичлук, грабеж, неблагодарност, одакле тоне у понор очајања и безвољности.

„Сабираш ли благо земно, Таман сабрах пријатеље,

гоњен на то страшћу тамном да би радост била већа,

смрт ће доћи изненадно, док ме такну рука смрти,

и викнути: Хајде за мном! и угасну моја свећа‟.³⁰

Таман рекох души својој:

Весели се, пиј и једи!

Али дуну ветар смрти,

и у срцу крв ми следи.

Данас је много депресије, потиштености, чамотиње, анксиозности. То је, у ствари, болесна душа која вапи за духовним леком. Нажалост тај лек људи траже од погрешних „лекара‟.

„Звоно цркве не чују, Кад се неко разболи

пију, вичу и псују, ретко Бога да моли,

к’о господа многа стара, већ врачару одмах тражи

кад слављаше вала. да боле ублажи‟.³¹

Оно што се сматра малом непажњом доноси несагледиву штету. Често се од људи чује – није то ништа, то су ситнице, Бог ће да опрости. Бог ће стварно и да опрости ако се кајемо, али данас људи то упорно говоре а уопште се не труде да мењају своје лоше навике већ и даље живе по старом. Претерана нада у милосрђе Божије без наше жеље за поправком, по учењу Светих Отаца то је дрскост. Удаљени од Божијег извора који се зове света литургија, губимо се у греховној магли овога света и заборављамо да све потиче од ситница – и добро и лоше. Зато је потребно да своју савест свакодневно чувамо и испитујемо од ситница до крупница. Живот брзо тече као најбржа река, с тога ће и нашем овоземаљском животу доћи крај после чега ће бити касно за добра дела, за кајање, када јаук неће више налазити одзива, и када сузе неће више капати на руке анђела.³² Томе нас подсећа и учи ова песма:

„Кад би мртви говорио, тек би једно замолио:

молите се за ме Богу, јер молити ја не могу.

Свршена је моја књига, сад на вама лежи брига,

да ми књигу поправите, милост Божју измолите:

Да ми прости грехе вољне, грехе вољне и невољне

или речју или делом, или срцем или телом,

ил’ идењем стазом кривом, ил’ помишљу осветљивом,

или руком немилосном, ил’ небригом безжалосном,

ил’ учењем каквим кривим,

ил’ примером саблажњивим:

кад увредих, кад уцвелих, кад просјаку не уделих,

кад из глупе охолости, паказах се без милости,

спрам човека или скота, спрам болнога од живота,

спрам камена ил’ дрвета, спрам немушта ил’ узета,

спрам ваздуха или воде, ил’ спрам духа, ил’ природе,

било у сну, ил’ на јави, где год Бога не прослави‟.³³

Како свети Николај има истанчану савест и према малим, за наше око невидљивим, или боље рећи непримећеним стварима. То је и одлика свете душе – осећај, меко срце. Често се огрешимо о твари, о човека, о природу, а да то и не примећујемо код себе. Грешећи се у било ком погледу о Бога се грешимо који је све створио.

Ако држимо веру, ако сваки дан у свом животу схватимо као једну успутну станицу ка нашем циљу, ка нашој отаџбини небеској, другачије ћемо доживљавати пролазна богатства која човека маме и поробљавају. Ако живот на земљи проведемо у земаљским сластима и удобностима, нећемо ни зажелети да путујемо из долине суза у долину живота где нема ни туге, ни бола ни уздаха. Више ћемо заволети сам пут – овоземаљски живот, него отаџбину. Неиспитаним судовима Божијим доживљавамо разне невоље у животу како би, не везујући се за удобности и сласти овога света, стигли до свог циља. „Ми не држимо веру ради вере, него ради спасења душа наших. Нико не путује због пута него због некога или нечега што га очекује на крају пута‟ поручује свети владика Николај.

„Шта богатство вреди и земаљска слава, Онај пир пирује, век му препун смеха,

кад све журно вене као пољска трава? а Лазару гладном небо је утеха.

Беше неко богат, а Лазар – сирома, Али дође време и живот утрну

у палати први, а други без дома, кад умреше оба, карта се обрну‟.³⁴

У свили богаташ, тежак од украса,

а Лазар у гноју и у друштву паса.

Закључак

Шта је духовна лира него духовна читанка, духовни буквар који може и треба да се користи у свакој животној ситуацији. Сигурни компас на узбурканом мору нашег вртоглавог земаљског живота. Подсетник и подстицај за стицање врлина, поновљено житије светих, поука за сваки дан, наш будилник савести, освеживач душе, божански нектар који душу поји и храни, миомир небески и лучезарни водитељ у живот вечни.

Животно гесло светог Николаја гласи: „Бог изнад свега, а човек пре свега‟. Њему је увек у првом плану био човек, хришћанин. После Бога човек је за владику био највећа светиња. Он се увек борио и трудио да прошири границе људског духа. Духовно писмено и предањско завештање светог владике Николаја – непрекинуто је чудотворење у животу наше Цркве, у њеној историји.

Владики нису потребне наше похвале и величања, њега је десница Божија узвеличала за вјеки вјеков, али је нама, ради нашег поучавања, потребно да га се сећамо, да тим путем ходимо, јер нас и Јеванђеље тако учи: „Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божију; гледајући на свршетак њиховога живота, угледајте се на веру њихову‟ (Јев.13, 334), а и само животно завештање владикино: „Волео бих да ме Господ избрише из књиге Живота него да ме неко слави и поштује, а да не држи ништа моје: Ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела‟!³⁵ Добро су се те речи урезале у душу нашег блаженопочившег владике Артемија. Семе је пало на плодно тле и донело изобилан род. Светосавску обнову коју је свети Николај започео, у наше време је наставио наш ава и наша Епархија у егзилу. Још једна чињеница која повезује светог владику Николаја и нашег блаженопочившег владику Артемије је страдање за Христа.

„Ко пострада због злочеста дела

С ангелима не има удела:

Ко л’ пострада због Божије воље,

И рад Христа понесе невоље,

Од вернога ил’ од невернога,

Тај ће лице сагледати Бога‟³⁶

Благодарни васкрслом Христу што је на својој њиви извео верног посленика свог који је с љубављу и ревносно обделавао поверени му виноград. Његове слатке плодове и ми данас видимо и њима се наслађујемо. Као што богомудри Златоуст вели у свом васкршњем слову: Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте. Тако се и ми из богате духовне ризнице златоустог проповедника васкрслог Христа наслађујемо његовим писаним делима а срце веселимо његовом духовном лиром.

Не умећи, свети владико, овако муцави и убоги да ти се обратимо, немајући ништа своје да принесемо, опет приносимо твоје од твојих.

„На животној стази, вјере и надања,

нашијех успона и наших падања.

Молитвама твојим љубав нам оснажи,

да смо вазда будни на духовној стражи‟.³⁷

Амин.

————————-