Православни папа на помолу

Share on FacebookTweet about this on TwitterPrint this page

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1994, БРОЈ 4 (8), СТРАНЕ 89-94.

КРАТАК ИЗВЕШТАЈ О РАПОРТУ
МИТРОПОЛИТА ДАМАСКИНОСА
ЖЕНЕВСКОГ О ПРЕДЛОЗИМА ПОМЕСНИХ
ЦРКАВА ЗА ОРГАНИЗАЦИЈУ ДИЈАСПОРЕ[1]

Послали су дописе: Цариградска, Александријска, Антиохијска.Руска и Румунска Патријаршија, као и Грчка и Пољска Црква.
Додатне примедбе послaла је Руска Црква, а додатни текст послала је Румунска Црква.
Цариград оцењује ситуацију у Дијаспори као „привремену и изузетну ненормалношћу своје природе…“
Антиохија тврди: „Јединство Православља у разним пределима Дијаспоре постаје неопходност ради очувања чистоте Цркве и јачања православног сведочења.“
Према допису Руске Цркве „Питање дијаспоре прети јединству Православља, баца сумњу и помрачује саме еклисиолошке основе.

Само по себи, по својој суштини и историјском настанку, то питање није носило и не треба да носи оне тужне последице и компликације које су настале због немотивисаних и једностраних претензија Цариградске патријаршије.“
Грчка Црква сматра да је то „комплексно канонско питање, зато што су де-факто нађена, решења израз једне нове концепције канонског предања (…) То је исто и реални црквени проблем, је се нађена решења одржавају само захваљујући неправилним, једностраним или чак произвољним интерпретацијама појединих светих канона.“
Руска Црква сматра: „Решењем IV Васељенског Сабора, јурисдикција Васељенског патријарха се односи само на древне округе Понта, Азије и Тракије, као и на „поменуте варварске народе“ и не тиче се Православне дијаспоре у западној и северној Европи, северној и јужној Америци, Африци, Азији и Аустралији.“
Коментар митрополита Дамаскиноса: „… јасно је да се тражи од Васељенске патријаршије не само да се одрекне од Православне дијаспоре у ЦЕЛОМЕ СВЕТУ, КОЈА ЈЕ САДА ПОД ЊЕНОМ ЈУРИСДИКЦИЈОМ, него и да допусти могућност да то одрицање проистиче из наређења 28. канона IV Васељенског Сабора, на основу кога пак Васељенска патријаршија заснива, између осталог, своја канонска права на дијаспору у целоме свету.“[2]

На тај захтев Цариград одговара, позивајући се на то исто правило: „… свака област ван одређених граница једне јурисдикције, подчињена је Константинопољској Цркви, која има на том простору канонску компетенцију и ВАНГРАНИЧНУ ЈУРИСДИКЦИЈУ. (…) сва друга подручја (ван јасно одређених граница помесних цркава) предмет су бриге и пастирске одговорности Константинопољске Цркве.“

Грчка Црква се пита да ли се ради само о уређењу дијаспоре или о целокупним односима појединих помесних Цркава „између себе и са Екуменским престолом. У првом случају решење се може наћи у примени правог канонског предања и праксе. У другом случају решење је стварно тешко наћи, јер се питање Дијаспоре користи да би се индиректно довео у питање освећени канонски поредак православне Цркве.“

Руска Црква у вези са 2. правилом II Васељенског Сабора тврди „… Константинопољ не може да претендује на универзалну јурисдикцију над православном Дијаспором, нити на ширење своје власти на плодове мисије других цркава. Тако, 2. правило II Васељенског Сабора не може никако да послужи као основа за било какве претензије Константинопоља.“

О 28. правилу IV Васељенског Сабора Руска Црква каже: „… У сваком случају 28. правило не даје Цариграду универзалну јурисдикцију (…) Разлози, на којима се оснива 28. правило и који су довели до уздизања престоничког епископа, уопште више не постоје. (…) место патријарха у диптисима … остало је исто и поштује се и признаје од стране свих цркава. Међутим 28. правило се уопште не бави питањем целокупне Дијаспоре и јурисдикције над њом.“

3. правило II Васељенског и 36. правило V/VI Васељенског Сабора се баве „првенством части“. 9 и 17 правило IV Васељенског Сабора „Немају везе са питањем Дијаспоре. Она само говоре о апелационом праву Цариградског трона.“

Даље: „Најстарији спискови епархија Константинопољске патријаршије које је саставио свети Епифаније Кипарски, показују да се православна дијаспора под Цариградском јурисдикцијом није простирала ван границе империје. Варвари, који су живели на територији данашње Русије очигледно нису били укључени. У почетку Руска Црква је била под Цариградском јурисдикцијом не по 28. Халкидонском канону, већ по древном правилу, по коме новобраћени народи зависе од мајке-Цркве, која их је обратила у хришћанство.“

Румунска Црква сматра: „право сваке аутокефалне цркве да се брине о сопственој Дијаспори је природни израз једнакости о праву свих православних, аутокефалних цркава, без обзира на њихову величину, древност или место у диптисима. (То право је основано на јеванђелском духу и на канонској традицији Православне Цркве. (…) у 28. канону … није реч о универзалном праву на Дијаспоре.“

Грчка Црква предлаже да се реши питање јурисдикција на основу критеријума првенства по части. Апелационо право је „Нераздвојно везано за ВРХОВНО КАНОНСКО ПРВЕНСТВО ПО ЧАСТИ Васељенског трона.“

Митрополит Дамаскинос тврди у свом рапорту да је „Национални и мисионарски критеријум материнства супротан КАНОНСКОМ критеријуму.“

Овде се намеће питање: Нису ли и древне патријаршије, и ако све унутар империје, биле дефинисане и разграничене узимајући у обзир резултате њихове мисије међу паганима? Ако је тако, онда је мисионарско (а и национално) материнство старије од канонских регула византијске империје, које су бар делимично биле везане за спољне факторе, то јест императорску власт. Та околност је чак изричито наглашена кад се ради о Цариграду. Зар се, најзад, и данас Африка не сматра посебно блиско везаном за Александрију, управо због развијања мисије те помесне цркве у Африци?

Руска Црква сматра да су у новије време Православни хришћани, нашавши се у Дијаспори, остајали верни својим старим срединама, њиховим мајкама-Црквама, сматрајући своју нову постојбину за поље мисије. Сваки успех у њиховој мисији је значио и проширење јурисдикције њихове мајке-Цркве на те новообраћене хришћане.“

Румунска Црква сматра да 8. правило I Васељенског Сабора“ има за циљ да избегне двоструку епископску и пастирску јурисдикцију над ИСТОМ црквеном заједницом (ср. 34. правило III Васељенског Сабора) и не може се употребити, осим извештаченом, у садашњој ситуацији Православне Дијаспоре, састављене од разних етничких група. (…) Јединство православних се не испољава, само и једино, постојањем једног епископа, него оштењем и братском сарадњом разних епископа и заједница.“
Пољска Црква тврди да „свака мајка-Црква има право и обавезу да се брине о својој Дијаспори.“
Цариград тврди: „Продужити са фрагментацијом по националним, расним или језичким признацима, и тако организовати Дијаспору, није ни пожељно ни прихватљиво, јер тако претрајава зло и расте прекор Православљу.“

Александрија сматра да Православна дијаспора припада Цариграду „осим оне, која је поникла као резултат мисије, и која припада Цркви одакле је послата мисија.“

Антиохија се залаже за брзо признавање помесних цркава свуда на западу, где за то постоје услови.

Константинопољ пак назива ћорсокаком могућност признавања „одмах или у даљој будућности, праксе свршеног чина, као што је стварање свуда антиканонских форми администрације цркава „аутокефалних“ и „аутономних“.

Александрија тврди: „Постоји у Европи организована јерархија Васељенског трона, коју је тешко назвати Дијаспором. Има у тој јерархији православаца који зависе од сестринских цркава источне Европе. Ови морају да следе живот организоване цркве, од више стотина хиљада верника, и који припадају Васељенском патријархату. … јурисдикција Васељенске патријаршије је и у Америци обезбеђена. … ни у Европи, ни у Америци, ни у Аустралији не може дакле да буде речи о новим, аутокефалним црквама. Те географске територије припадају црквено Васељенском патријархату, и треба да буду сачуване за њега.“

Руска Црква предлаже: „… свети и велики Свеправославни Сабор објашњава да ни једна од светих Православних (аутокефалних), локалних Цркава нема посебну јурисдицију, ексклузивну и универзалну над целом Дијаспором. (…) Православне Цркве у Дијаспори… треба да се постепено претворе у нове локалне Цркве, које би добиле аутокефалију (или у почетку аутономију) од мајки-Цркви и признање од осталих сестринских Цркава.“

Што се тиче Америке Руска Црква предлаже, да се призна митрополија и да се да аутокефалија Грчкој архиепископији, па да се оне споје у једну Цркву, укључивши и све остале православне у Америци (или бар већину).

У Европи пак треба, према Руској Цркви, основати епископску конференцију, са великом унутрашњом аутономијом, која би бирала свог председника и извршне органе, а чији би епископи и даље зависили од мајки-Цркава.

Румунска Црква сматра да: свеправославни консензус, потребан за будући Свеправославни Сабор, треба да има у виду актуелну и конкретну фазу у животу Дијаспоре. Тај консензус ће се продубљивати на даље по мери јачања заједничког вршења одговорности и саглашавања Православних аутокефалних Цркава између себе и у њиховој заједничкој бризи о Православној Дијаспори и о заједничком православном сведочењу ван њихових традиционалних граница.“

Грчка Црква предлаже:

,,а) применити на велика подручја (Америка, Европа, Аустралија, Азија) или чак на државна подручја (САД, В. Британија, Немачка итд.) канонски принцип „првенства части“ и прерогатива трнова, и

б) поштовати на локалном нивоу (Епархија, парохија) националне особености Дијаспоре.“

На основу материјала, којима је располагао, митрополит Дамаскинос изводи следеће минималне претпоставке за даљи рад на припреми Сабора:

„1) Оставити по страни, бар привремено, питање канонских претензија Васељенског патријархата да одмах наметне своја искључива канонска права на православну Дијаспору (…) с друге стране избегавати, бар привремено, оспоравање, изричито или имплицитно, тих права (…).

2) Превазићи критеријуме националног или мисионарског материнства (…).

3) Избегавати ангажмане што се тиче рокова за давање (…) самоуправе или аутономије, или пак аутокефалије…

Примедба: Цели рапорт митрополита Дамаскиноса је конструисан из перспективе Цариградске позиције. Једино се Цариград увек назива „Екуменским патријархатом“ а остале Цркве, осим Александријске, најчешће просто Црквама – Руском, Румунском итд.

Једино се аргументи у корист Цариграда називају „канонским“, а супротни аргументи се најчешће карактеришу као интерпретације, реинтерпретације, ставови нових канониста, академске расправе модерне руске теологије итд.

Напомена: У такозваном „Међуепископском комитету“ у Француској, се понашају као да су ставови Цариграда већ потпуно прихваћени и да их само треба реализовати – што се увелико већ остварује.

 

———————————————-

 

[1] После III (Међуправославне припремне Конференције за Васељенски Сабор у Шамбезију новембра 1993. године и потписаних одлука о Православној Дијаспори, неке Православне Цркве су доставиле у центар Васељенске Патријаршије у Женеви своје ставове и мишљења по том питању.
На основу тих извештаја, митрополит Женевски Г-н Дамаскин (Цариградска Патријаршија), сачинио је овај свој „рапорт“ на око 50-ак страница, чита га и дели свуда по свету (Америка, Француска итд.) где иде у циљу придобијања мишљења за ставове Цариграда.
Овај кратки извештај из тог опширног „рапорта“ митрополита Дамаскина, добили смо из Париза, и објављујемо га, како би се наша црквена јавност упознала са свом озбиљношћу овога проблема, а и да би СПЦ могла заузети свој став по том питању, јер не можемо остати по страни, будући да је проблем Дијаспоре горући проблем и Српске Цркве. Уколико се ништа не предузме да се зло сасече у корену, лако се може десити да ускоро имамо нову шизму у Православној Цркви. Бојати се да други Рим увелико корача стопама несрећног првог рима. Да не да Бог да га сустигне. Истина је да Цариграду треба помоћи, јер много страда, али не повлађивањем у његовим папистичким претензијама. (+Артемије).
[2] Интересантно је да митрополит Дамаскин тако смело тврди да је „православна Дијаспора у целоме свету сада под јурисдикцијом Васељенске патријаршије“, не трудећи се да нас обавести, од када је то тако, нити у чему се та „јурисдикција“ до сада, па и данас, пројављује. Када би то било тачно, онда читавог овог спора не би ни било, јер би стање Дијаспоре било у „канонским оквирима“ на опште задовољство Цариградске патријаршије. А да се таква тврдња неосновано покушава базирати на 28. канону IV Васељенског Сабора, показаће најбоље сам текст овога канона, кога у целини доносимо, према Никодиму Милашу:
Правило 28. Светог Четвртог Васељенскога Сабора Халкидонскога:
„Слиједећи у свему установама светих отаца и уважавајући сада прочитано правило сто педесет најбогољубазнијих епископа, сакупљених на сабору у царскоме Цариграду, новоме Риму, за вријеме бившега цара добре успомене великога Теодосија, исто и ми одлучујемо и установљујемо у погледу повластица најсветије цркве истога Цариграда, новога Рима; јер су и пријестолу старога Рима оци правично даровали повластице, пошто је исти град владајућим био. Пак слиједећи истоме разлогу, сто педесет најбогољубазнијих епископа признали су једнаке повластице и најсветијем пријестолу новога Рима, разложито просудивши, да град, који је удостојен цара и сената, и који ужива једнаке повластице староме царскоме Риму, уздигнут буде и у црквеним пословима као онај и да буде други послије њега. Према том, сами митрополити понтијске, азијске и тракијске области, а тако исто и епископи иноплеменика у реченим областима, биће постављани од реченог најсветијега пријестола најсветије цариградске цркве; то јест, сваки ће митрополит речених области са епархијским епископима постављати епархијске епископе, као што је у божанственим правилима прописано, а митрополите речених области као што је казано, постављаће цариградски архиепископ, пошто се по обичају изведе сугласни избор, и о истоме он буде извјештен.“ (Никодим Милаш: „Правила Православне Цркве с тумачењима“ – књига I, стр. 390, издање Н. Сад, 1895. године). (Прим. уредништва).