Почетна / ЕПИСКОП / Обраћања, Текстови / Еп. Артемије: Макартизам у СПЦ (Прилог 6)

Еп. Артемије: Макартизам у СПЦ (Прилог 6)

Прилог бр. 6.

МАКАРТИЗАМ У СПЦ

Познат је Макартијев „Лов на вештице“ из раних 50-их година у Америци, као прогон осумњичених, наводно, комунистичких симпатизера. Иначе, термин „макартизам“ означава масовни притисак и шиканирање појединца без основаних доказа. Управо оно што се у СПЦ, посебно у Синоду па и овом Сабору годинама примењује према Нама. То доказивати је беспредметно, јер је и сувише очигледно. Остаје само питање. Зашто? Да ли је могуће да СПЦ нема других питања и проблема, сем Епархије рашко-призренске и владике Артемија? Да ли је могуће да у свим другим Епархијама СПЦ цветају руже, а само у Нашој Епархији расте трње и чкаљ?

То „шиканирање без основаних доказа“ појачано је у последња два месеца. До Нас су дошла управо три таква документа (писма) упућена Светом архијерејском синоду у задње време, са апелом на деловање.

Та документа су:

1. „Хронологија догађаја везаних за спор везан за манастир Високи Дечани“, коју је сачинио протосинђел САВА Јањић из ман. Дечани, на лични захтев умировљеног (али несмиреног) владике Атанасија Јевтића.

2. „Службена белешка“ Нашег викара Епископа липљанског Г. Теодосија, насловљена Светом архијерејском синоду, и

3. Писмо Епископа Атанасија Јевтића Светом синоду, под насловом: „Ко прогони живу цркву на Косову и Метохији и тиме гони и преостале Србе са Косова и Метохије“? и поднасловом: „Симеон Виловски, први сарадник Епископа РП и КМ Артемија“.

Ова три документа, иако формално потичу од три аутора, у суштини су производ једне кухиње, једног „Спиритус Мовенс“-а, што ће и показати даља анализа тих докумената, пред овим Свештеним Сабором. Дакле, да почнемо.

1. Умировљени Епископ Атанасије Јевтић тражио је од оца Саве Јањића да напише Синоду текст који ће само формално носити назив „Хронологија догађаја везаних за спор везан за манастир Високи Дечани“, а у суштини ће представљати жесток вербални напад на Нашу личност. Сличан текст Синоду упутио је и викарни Епископ Теодосије (Шибалић), само под другим називом: „Службена белешка“. Те нападе је подупро лично и сам умировљени Епископ Атанасије Јевтић, написавши Светом Синоду сличан текст, под насловом, горе наведеним.

2. Питамо се, у ком својству је умировљени Епископ Атанасије Јевтић покренуо писање ових текстова Синоду? Ко га је на то овластио? Због чега се он већ годинама без благослова и дозволе Нас као надлежног Архијереја меша у живот и рад Епархије рашко-призренске? Да ли смо се Ми икада мешали у рад његове (или било чије) Епархије? Да ли се иједан други Епископ СПЦ икада мешао у рад Атанасијеве, Амфилохијеве, или било чије туђе Епархије? Зашто њих двојица дају себи за право да буду пионири у оваквом деловању, и то баш у Нашој Епархији?

3. Кад погледамо садржај сва три поменута текста, видимо да готово све изјаве које су у њима дате, нису ништа друго до обичне лажи, клевете и тврдње које нису подкрепљене никаквим доказима и аргументима.

4. На пример, о. Сава Јањић тврди да „правно гледано, поменуте одлуке Еп. Артемија немају правну снагу“, зато што су замрзнуте на седници Синода 26. августа 2008. Међутим, није истина да оне немају правну снагу због одлуке Синода, Синод нема ингеренције (то у опису надлежности Синода у Уставу СПЦ не пише) и овлашћења да замрзава одлуке Архијереја управне природе, као што је премештај монаха из једног манастира у други, као ни друге одлуке које смо Ми у својој надлежности донели. Неке (само две) Наше одлуке немају правну снагу, зато што смо се Ми усмено сложили да ДВЕ (две, а не све) Наше одлуке буду замрзнуте до заседања Сабора, који ће по њима донети коначну одлуку. Те две одлуке су управо оне око којих се и водио разговор на седници Синода (пуна четири сата), а то је о напуштању манастира Дечана Владике Теодосија и оца Саве. О другим одлукама није било спора ни говора. Дакле, Ми смо сами својом вољом (пристанком) замрзнули дотичне одлуке, и зато оне немају правну снагу „до Сабора“, јер их је сам доносилац привремено ставио ван снаге. Све остале одлуке, које нису поменуте у усменом разговору на односној седници Синода, и даље остају на снази, јер на њихово замрзавање Ми нисмо дали своју усмену сагласност. Ми смо се само усмено сложили да две Наше конкретне одлуке буду замрзнуте, и то је испоштовано.

5. На седници Синода није било речи о свим Нашим одлукама, него само о већ наведене две одлуке. Остале одлуке ни једном речју нису помињане. Зато Саопштење Синода, објављено на званичном сајту, не одговара усменом пристанку који смо Ми дали, а на који се сада Синод позива. Јер Синод сада „ставља ван снаге“ Наше одлуке, само на основу Наше „усмене сагласности“. Ми смо, пак, ту усмену сагласност дали само на замрзавање Наше две конкретне одлуке, јер је само о њима и било речи на седници Синода. Састављачи Саопштења су самовољно, и без Наше сагласности, проширили Нашу усмену сагласност на „све“ одлуке које смо донели.

6. Синод нема право да стави ван снаге одлуке епархијског Архијереја о томе који ће монах бити у ком манастиру, ко ће где бити игуман. То није у надлежности Синода, нити у надлежности Патријарха, па чак ни у надлежности Сабора.

7. Исто важи и за избор најближих сарадника епархијског Архијереја. Сваки епархијски Архијереј има право да сам бира и поставља своје сараднике. Ако његови сарадници врше своју дужност по благослову свог Архијереја, онда они не могу сносити одговорност ни пред Синодом, ни пред Сабором, а поготову не пред другим појединим Архијерејима (па макар то били Митрополит Амфилохије или умировљени Епископ Атанасије). Стога је неумесно теретити протосинђела Симеона, због било каквих радњи које смо Ми благословили. Ако је, пак, негде наш благослов био погрешан, онда Сабор може о томе расправљати, у регуларној процедури. Све одлуке којима се „смењују“ Наши сарадници, без указивања и доказаности конкретне кривице Нас самих, који смо благословили њихово деловање – нису утемељене на светим Канонима и важећем црквеном поретку, него на анимозитету и активностима двојице људи: Митрополита Амфилохија и умировљеног Епископа Атанасија.

8. Сава Јањић даље Нас оптужује за писање „извесне“ петиције подршке надлежном Епископу, и на основу „сопствених сазнања“ прикупљених у сопственој истрази, износи суд о прикупљању потписа на петицији, као гесту који заслужује осуду. „Докази“ за овакав закључак су „изјаве сведока“ које је, наводно, прикупио лично Сава Јањић, и препричао их Синоду. Питамо се, у оквиру које процедуре и којих (чијих) овлашћења је Сава Јањић покренуо приватну истрагу против Нас и Наших сарадника, саслушавао сведоке, донео свој коначни суд и све то написао Синоду? Постоје ли изјаве супротне стране? Постоје ли било какве званичне изјаве? Истовремено, Сава Јањић није хтео да се појави на званично, регуларно и легитимно заказаном саслушању, где истражна Комисија Епархије рашко-призренске, регуларно и легитимно саслушава и једну и другу страну. Сава Јањић је, по налогу умировљеног Епископа Атанасија Јевтића, покренуо свој приватни судски процес против свога надлежног Архијереја, и у Синоду наше цркве, тачније у Митрополиту Амфилохију налази сарадника и покровитеља.

9. Уствари, Петиција је Сави Јањићу послужила само као изговор да слободним стилом, без обавезе да било коју тврдњу поткрепи аргументима, искаже своје сопствено врло негативно мишљење о деловању Нас као епархијског Архијереја, и да Нас оптужи као кривца за то што су неки монаси добровољно прешли у Хилендар или у неку другу Епархију, па чак и за то што су се двојица „оженила“. На основу којих референци Сава Јањић може себе сматрати способним и надлежним за управљање Нашом Епархијом и судити о свим догађајима у њој? Да ли су се „саслушани сведоци“, тј. поменути судеоници описаних догађаја, њему исповедали? А и да јесу, зар се може света тајна исповести злоупотребити? На основу чијих благослова Сава може да Синоду прослеђује своја расуђивања, и то без знања и мимо надлежног Архијереја? Да ли му је за то, заиста, довољан благослов умировљеног Епископа Атанасија Јевтића?

10. Цео текст писма Саве Јањића преплављен је аргументацијом типа „појавила се информација“, „према сазнањима и сведочењу више монаха и монахиња“, „на основу досадашњих информација“, „постоје инфо-рмације“, „према неким изјавама“… А затим следи закључак: „Цела епизода око потписивања петиције показује крајње нездраву духовну атмосферу“. И такав закључак изводи Сава Јањић, дакле онај, који је фалсификовао неколико потписа подршке Теодосију Шибалићу, будући да потписници физички нису могли да буду присутни приликом потписивања. Али, ко ће још на то да обраћа пажњу! Глас Саве Јањића се слуша у Синоду, јер га подржавају Мигрополит Амфилохије и владика Атанасије, док глас Нас, као члана овога Сабора, се не слуша ни у Синоду ни у Сабору, из простог разлога што не пристајемо на ултиматуме и декрете поменуте двојице Архијереја.

11. Посебно поглавље писма Саве Јањића носи назив: „Активност на секташким сајтовима“. Сава детаљно описује шта се пише на интернету у вези са Нама и нашим активностима, посебно са догађањима везаним за манастир Дечане, и цитира стихове непознатих интернет-аутора. На први поглед није јасно из ког разлога Сава Јањић наводи ово поглавље у својој „хронологији“ и какве везе оно има са Нама? То донекле постаје јасно из текста владике Теодосија, који отворено оптужује Нас за писање на интернету. Тачније, он оптужује Нашег секретара, да би, тиме оправдао своју непослушност према Нама као своме надлежном Архијереју, што значи да управо Нас сматра кривим. Треба ли посебно нагласити да ни Теодосије не наводи никакве доказе којима би поткрепио своју тврдњу? Сматрамо да не треба, јер познаваоци прилика у нашој цркви то и сами знају.

12. У поглављу „Писмо монаха Црне Реке“ Сава Јањић оцењује да позив на покајање и послушност, добијен од братије манастира Црна Река, представља „типичан пример гуру-духовништва“, у коме се послушање духовнику наводно поставља изнад послушања Цркви и поштовања црквеног јединства. То значи да, ако надлежни Епископ одлучи да премести монаха у неки други манастир, монах „из послушања Цркви и зарад црквеног јединства“ може одбити да се повинује Епископу, јер није задојен „гуру-духовништвом“. Наравно, под условом да га у томе подржавају Митрополит Амфилохије са Цетиња и умировљени Епископ Атанасије из Тврдоша.

13. За „претње смрћу Епископу Теодосију“ протосинђел Сава Јањић такође оптужује Нас. Наводно је Епископу Теодосију неко из Аустралије претио смрћу, а МИ, забога, познајемо неке људе у Аустралији. О томе ће више речи бити касније.

14. Сава Јањић тврди да забраном кретања по рашко-призренској Епархији која је изречена Епископу Теодосију, Ми, између осталог, настојимо да зауставимо пружање хуманитарне помоћи народу у Метохији. Ова оптужба је врло блиска оптужби умировљеног Епископа Атанасија да смо Ми већи злочинац од исламских терориста који су прогонили невине Србе са Косова и уништавали српске Светиње. (О томе опширније унапред, у анализи његовог писма).

15. Епископ Теодосије се у свом писму представља као „викарни Епископ Епархије рашко-призренске“. Требало би му објаснити да он није викар Епархије, него викар надлежног Епископа.

16. Кад је од надлежног Епископа сазнао да је отац Симеон, са још двојицом изасланика, дошао у Дечане по послушању, тј. да смо га Ми лично послали, Теодосије је, по сопственом сведочењу, поступио на следећи начин: „Са свим дужним поштовањем рекли смо Владики да о. Симеон није добродошао међу братством“. Први и други део реченице су у потпуној супротности. Да је Теодосије заиста имао „све дужно поштовање“ према Нама као надлежном Архијереју, као што каже, он би послушао Нашу одлуку. Овако, испада нонсенс: „са свим дужним поштовањем показујемо Вам непоштовање тиме што не испуњавамо Ваше благослове“. Поводом израза „свег дужног поштовања“, постављамо питање владици Тодосију, да ли је то своје „дужно поштовање“ према надлежном Епископу исказао тиме што је своју „Службену белешку“ послао Синоду тајно од свога „поштованог“ Архијереја?

17. Теодосије наводи и разлог непослушања. То су све досадашње активности оца Симеона, међу које спадају и „писанија против Дечана, али и поретка у СПЦ (на званичним и незваничним сајтовима по интернету)“. Ова тврдња је била повод за одбијање послушности надлежном Епископу, а колико је она неоснована сведочи и чињеница да Теодосије никаквим конкретним доказом не може поткрепити своју тврдњу. Ако је отац Симеон нешто писао „на званичним сајтовима“, онда је то могло бити само на сајту рашко-призренске Епархије, и то по благослову надлежног Епископа. За то писање смо онда одговорни Ми, а не отац Симеон. Нама је непознато да је отац Симеон нешто писао „на незваничним сајтовима“, као и други Наши монаси против којих Теодосије износи исту оптужбу. Ако је Теодосију познато нешто у вези са тим, требало би најпре да објасни Нама, као своме Епископу, до којих је сазнања дошао, и како је до њих дошао. Овако, непријатељски однос према својој сабраћи на основу измишљених фраза нема никакве везе са основним правилима хришћанског, а поготову монашког живота.

18. Теодосије Нас уцењује да дођемо лично у Дечане, али без оца Симеона, иначе ће доћи до непријатности. Теодосије, дакле, унапред зна да ће заједнички долазак Нас и Нашег секретара изазвати непријатности. Не указује ли то на планирану и организовану активност дечанских монаха?

19. Теодосије сам сведочи да су поједини монаси најавили физички обрачун са Нашим секретаром, што значи да је он био упознат са њиховом намером и ништа није учинио да их уразуми и одврати од такве намере. Теодосије ништа не чини да спречи најављени физички насртај на члана Наше званичне делегације, а Сава Јањић оптужује Нас што ништа нисмо учинили да спречимо дечије читање песмица на Нашој слави!

20. Теодосије је уверен да никада не би дошло до физичког насртаја да смо Ми били послушни њему, Нашем викару Теодосију. Каже: „Уверени смо да се то никада не би догодило да је владика Артемије послушао наш став“. Дакле, ако владика Артемије не буде послушан Теодосију (односно: Амфилохију и Атанасију), може доћи и до крвопролића.

21. Теодосије тврди да Симеону није сломљена нога, и каже да то могу посведочити радници и италијански војници. Ово је најбесмисленија реченица у целом Теодосијевом писму Синоду. И најбесмисленија оптужба. Теодосије оптужује Нас да смо измислили прелом кости свога секретара, иако нико од Теодосијевих сведока није прегледао оца Симеона: ни радници, ни италијански војници, ни хирург који је био присутан приликом пријема. А доктор који га је прегледао, установио је прелом кости. И о томе постоји валидна документација, са наше стране такође достављена Синоду. Синод се на то није ни осврнуо.

22. „Откуда једном секташком форуму сазнања о повредама о. Симеона, ако нису дошла из саме Епархије“? – пита се владика Теодосије. Вести о повредама о. Симеона потекле су из Епархије и брзо су се рашириле на све стране, јер су многи чули да се нешто ружно догодило у Дечанима и распитивали се. Та вест није била тајна, а и зашто би? Ако је неко пренео ту вест на интернет, какве везе са тим имамо Ми и отац Симеон? Вести из многих Епархија појављују се на интернету, па нико не оптужује због тога надлежне Архијереје и њихове сараднике. Са друге стране, документи Синода, који нису били предвиђени за објављивање (као рецимо извештаји Комисије из 2006.), нашли су се на страницама антицрквене штампе, против чега је протест Синоду уложио и Епископ бачки Г. Иринеј. То су заиста прекршаји за које би требало да неко одговара.

23. Теодосије даље каже да је Наша одлука о смењивању Управе манастира Високи Дечани „непромишљена“, сматрајући ваљда да четири године посматрања није довољно за доношење промишљене одлуке.

24. Одлуку надлежног Архијереја да не прихвати уцене из Дечана, тј. да са собом ипак поведе и свога секретара, Теодосије подругљиво назива „благословом“ (због чега ову реч и ставља у наводнике) који је изазвао „немилу, али сасвим разумљиву реакцију монаха, који су дошли у манастир да би изграђивали себе као слободне личности у заједници Христа Господа“, и као такви, ваљда, су били слободни да се физичком силом боре против благослова надлежног Архијереја, свесни да им неће бити узвраћено истом мером.

25. А онда су овце почеле да суде своме пастиру и да га проглашавају вуком, који је дошао да распуди стадо, које су они, независно од њега, у најтежим временима сабирали. Јасно се види да Теодосије заборавља одакле је поникао, те да не доживљава манастир Високе Дечане као један од многих манастира рашко-призренске Епархије, над којим (као и над осталим) пуну јурисдикцију има Епископ рашко-призренски, него га доживљава као свој сопствени феуд, потпуно независан од епархијског Архијереја.

26. За Наше одлуке о премештају непослушних и ратоборних монаха Теодосије каже да су „у контрадикцији са свим Канонима Цркве“. Питамо, који то Канони Цркве забрањују епархијском Архијереју да управља подручним му манастиром?

27. О секретару Нашем Теодосије износи тврдње које никада и ничим не може поткрепити. По Теодосију, отац Симеон „није добродошао међу већином свештенства и монаштва на Косову, а да не говоримо о народу који за њега нема ни једну лепу реч“. Теодосије, дакле, има увид у ставове већине монаштва и свештенства, а поготову целог народа на Косову. Он очигледно већ доживљава себе као надлежног епархијског Архијереја који добро познаје „своју“ паству, док канонског Архијереја третира као вука који хоће да распуди стадо.

28. Потпуно је несувисла и нелогична Теодосијева тврдња да је протосинђел Симеон „умислио да може да распуди најбројнији српски мушки манастир и лично смени нас као Викарног Епископа постављеног од Светог Архијерејског Сабора СПЦ и то „по благослову“ епископа Артемија“. И опет реч благослов у наводницима! Протосинђел Симеон само је извршавао оно што смо му наложили Ми као надлежни Архијереј, те свако пребацивање „кривице“ на њега потпуно је бесмислено, утолико пре што се и сама „кривица“ не може поткрепити ни једним јединим доказом.

29. На крају, Теодосије тврди да се надлежни Епископ позива „на параграфе и каноне, права епископа итд“, те да су све то „лична тумачења“ епископа Артемија. Према некаквим „неличним“ тумачењима, ваљда би се испоставило да епархијски Архијереј нема власт над подручним му манастиром, или да је има Архијереј неке друге Епархије? Ова оптужба за погрешно тумачење Канона звучи веома познато. На исти начин је умировљени Епископ Атанасије Јевтић саборску одлуку о вековном богослужбеном поретку прогласио погрешним тумачењем појединих „незнавених“ Епископа, истовремено изневши тумачење које је потпуно супротно одлуци Сабора, пропагирајући и намећући такво обрнуто тумачење у целом српском народу, речју и делом.

30. У оба наведена писма (Савином и Теодосијевом) намерно су искривљене и накарадно протумачене многе чињенице, изнете су многе клевете и инсинуације, и многе злонамерне тврдње које се никако не могу доказати. На пример, када Сава Јањић каже да је игуманија Антуса забранила дечанским јеромонасима да служе у њеном манастиру (Гориочу), он искривљено приказује стварност. Између поменутих личности је било спора и замерки, али није тачно да је игуманија забранила дечанским јеромонасима да служе у њеном манастиру. Или, на пример, Сава Јањић тврди да су преводи саопштења информативне службе ЕРП на грчки, руски и енглески „изазвали огромно смућење верника“, и као доказ наводи мишљења његових пријатеља, као и „мишљење једног грчког архимандрита“. Да ли Ми треба да наводимо мишљења наших пријатеља? Или мишљења других грчких архимандрита и Епископа који су нама изнели сасвим супротно мишљење? Не, Ми нећемо наводити њихова мишљења, али не зато што то од Нас није тражио умировљени Епископ Атанасије Јевтић, него зато што је и без тога очигледно да „сведочење“ Саве Јањића подсећа на „телеграме подршке“ из времена Милошевићевог режима.

31. Међутим, посебна „вредност“ писама Саве Јањића и Теодосија Шибалића састоји се у великом броју ноторних лажи. Овде не мислимо на искривљено и накарадно тумачење чињеница, на клевете, инсинуације и злонамерне тврдње које се никако не могу доказати – о томе је било речи у претходној тачки. Овде се ради о НОТОРНИМ ЛАЖИМА, дакле о тврдњама за које Ми већ сада, без икакве истраге, можемо посведочити да су у апослутној супротности са стварним чињеницама. Број таквих ноторних лажи је изузетно велики у ова два писма, и то је свакако последица тајности послатих писама и очекивања да она неће постати позната никоме другом, до онима којима су намењена и чију бурну реакцију треба да изазову. Ноторних лажи има толико много, да је просто неумесно све их овде набрајати. Али било би неумесно и не навести бар неке од њих.

32. Сава Јањић пише да је петиција подршке Нама састављена на Велику Госпојину 28. августа у манастиру Црна Река. То је ноторна лаж. Није тачно ни време ни место састављања петиције. Да ли су и остали подаци до којих је дошао Сава Јањић у својој приватној истрази исто толико тачни?

33. Теодосије Шибалић пише да смо Ми уз помоћ оца Симеона хтели да га сменимо као Викарног Епископа, постављеног од Св. Арх. Сабора. То је ноторна лаж. Ми смо својом одлуком сменили Теодосија са дужности игумана и ускратили му гостопримство у својој Епархији, а уопште нисмо доводили у питање Теодосијеву хиротонију и Епископски чин. Да ли су и све остале изјаве Теодосија Шибалића исто толико тачне?

34. Пишући о Аустралији Сава Јањић тврди да су „врло интезивне везе владике Артемија и протосинђела Симеона са тамошњим расколничким заједницама“ То је ноторна лаж. Са којим циљем се пише овако нешто?

35. Сава Јањић пише да је отац Ромило „из манастира избацио једног сабрата за кога је сазнао да пише заједно са јеромонахом Пименом из Бањске на секташким форумима“. То је ноторна лаж. Нити поменути монаси пишу на било каквим форумима, нити је то био разлог избацивања дотичног брата из манастира. Опет питамо: Са којим циљем се пишу овакве лажи? И зашто се пишу тајно?

36. Сава Јањић пише да неколико игуманија није потписало петицију, и да је то веоватно „довело до тога да се петиција не пусти у јавност, како је било планирано“. То је ноторна лаж. Монаштво рашко-призренске Епархије је тражило да се петиција објави, али после седнице Синода Ми смо, у складу са постигнутим договором обуставили објављивање било каквих текстова везаних за ситуацију у Дечанима, и то смо телефоном јавили епархијској прес-служби чим смо изашли из Патријаршије. Самим тим и петиција није могла бити објављена, на велику жалост монаштва рашко-призренске Епархије.

37. Сава Јањић пише да смо Ми три сата убеђивали монаха Арсенија у погрешност поступка владике Теодосија; да поред игуманије Катарине петицију нису потписале још четири сестре; да у Грачаници петицију поред игуманије није потписало „неколико“ сестара; да смо Ми у телефонском разговору поручили оцу Ромилу: „Ако не потпишеш немој да ми излазиш на очи“; да је о. Ромило „од стране Епархије увлачен у финансијске шеме око приватизоване фирме Дикодил“; да је вршен „притисак на стару монахињу Теодору у манастиру Гориоч да потпише петицију, и да су јој, наводно, „у келију упали о. Николај и Ксенофонт и да су јој претили да ако не потпише да ће бити истерана из Епархије“; да отац Симеон протежира сина игуманије Антусе, „младог свештеника за неко боље место у Епархији“… Све су то запањујуће, ноторне лажи. И све то, заједно узето, не може да се мери са писмом које је Синоду упутио умировљени Епископ Атанасије Јевтић.

38. У свом писму, и у свом маниру, умировљени Епископ Атанасије назива оца Симеона „злодухом“ кога уз себе има Епископ Артемије. И оптужује га да је „дошао и преузео скоро све одлучујуће положаје Владике Артемија“, услед чега је, каже, са Косова отишло на стотине људи. На страну то што отац Симеон није могао „доћи и преузети“, него је отишао на студије у Грчку, и вратио се са студија, и извршавао послушања – по благослову Нас као свога Епископа и духовника. На страну и то што умировљени Епископ Атанасије нема никаква овлашћења да се бави административним питањима рашко-призренске Епархије, то је већ раније констатовано. Али не можемо ставити „на страну“ чињеницу да умировљени Епископ нема могућност да на било који начин докаже своју тврдњу. Да ли је он добио изјаве тих „стотина“ људи који су напустили Косово тобоже због оца Симеона и може ли нам их показати? У оквиру које процедуре их је добио, и у оквиру којих овлашћења? Ако то не може да нам покаже, онда се његове изјаве не могу схватити никако друкчије, до само као његово лично непријатељство према Нама, неспретно и несретно изражено на овај начин.

39. Ако је отац Симеон радио нешто без Нашег знања и благослова, он би за то могао и требао да одговара. Али то треба јасно артикулисати и конкретно указати на кривицу, а затим је и доказати. Уколико тужиоци не би могли да докажу своју оптужбу, онда казна предвиђена за ту умишљену кривицу, у складу са Канонима, пада на њих (ако неко више уопште мари за Каноне у Српској Православној Цркви). Уколико пак отац Симеон ништа није радио без знања и благослова свога Епископа, онда било какво оптуживање оца Симеона мимо Нас, није ништа друго до израз личног непријатељства према једном конкретном човеку, у овом случају према оцу Симеону.

40. Није проблем што Атанасије Јевтић осећа непријатељство према неком човеку, и што га вређа најгорим погрдним изразима, који нису достојни ни звања хришћанина, а камоли најузвишенијег епископског чина, макар тај Епископ био и умировљен. На то смо некако сви навикли. Проблем је што он то своје непријатељство већ годинама покушава да институционализује, тј. да га провуче кроз одлуке Синода и Сабора. И још већи проблем је у томе што он, нажалост, у томе и успева, уз свесрдну помоћ Митрополита Амфилохија као члана Синода и Сабора и још једног број својих следбеника у овом Сабору.

41. Шта би било када бисмо Ми, или отац Симеон, изрекли макар једну увредљиву реч из Атанасијевог вокабулара? И не само то. Зар би се, осим владике Атанасија Јевтића, у нашој Цркви могао наћи још један човек који би у званичном писму Синоду могао назвати клирика СПЦ „злодухом“ или „љигавцем од човека“? Нећемо ни говорити о томе, јер то је незамисливо.

42. Тражили смо у тексту умировљеног Епископа Атанасија бар једну тврдњу коју би он евентуално могао некако доказати, али нисмо је нашли. Ако бисмо хтели да цитирамо све његове клеветничке тврдње, за које Канони предвиђају врло строге казне, онда бисмо цитирали ЦЕЛО његово писмо. Од почетка до краја оно је клеветничко. За скоро сваку реченицу и скоро сваку изјаву умировљеног Епископа, изнету у његовом писму Синоду, можемо да поставимо питање: „где је доказ“? А за оно што има неке везе са реалним догађајима, можемо да питамо: „Зар то питање није већ решено“?

43. Међутим, неколико детаља ипак заслужују посебну пажњу. То су, пре свега, речи Епископа Атанасија да владика Артемије „не ферма ниушта ни Сабор ни Синод“. То Нам говори нико други до умировљени Епископ Атанасије Јевтић, чије је јавно деловање поводом вишекратно поновљене одлуке Сабора о вековном богослужењу свима добро познато. Сваки други коментар је излишан.

44. Атанасије каже да је владика Артемије већи злочинац од Шиптара – исламских терориста, који су протеривали невине Србе са Косова и Метохије, и да смо Ми – чујте ово, Оци и браћо – највећи рушилац светиња до сада. Да ли и ова његова изјава потребује било какав коментар? Зар није сама по себи јасна? Жао нам је што то морамо да кажемо, али Ми такву изјаву схватамо искључиво као дијагнозу духовног стања самог Епископа Атанасија, и никако друкчије.

45. Али ипак можда то није само дијагноза духовног стања Епископа Атанасија. Може бити да је то сигнал осталим, њему послушним Епископима да дејствују у истом правцу истом жестином. Јер, умировљени Епископ у наставку писма, у виду домаћег задатка, даје Синоду тачне инструкције како треба деловати по овом питању: „Епископа Артемија позвати, са три позива (телефоном, факс, и-мејл, и лично му предати позив из руке у руке, а ако не прима, онда то констатовати записником – јер није први пут да он одбија позиве и лаже да „није био позван“, и то је довољан канонски доказ да се он одметнуо од Сабора и Синода) – и онда на седници Синода констатовати…“. И даље: „Зато предлажемо Св. Синоду: да свесно и одговорно прикупља податке, извештаје, исказе, писма, сведочења од свештенства и монаштва са Косова и Метохије, не мислећи притом да је то рађење иза леђа Епископу“. Овде је умесно поставити питање: у ком својству и са чијим овлашћењем Епископ Атанасије то ради? Али, и без тог одговора, сасвим је јасно о каквој се намери ради. Сава Јањић је у своме писму већ изнео довољну количину „података, извештаја, исказа итд“ које је „прикупио“ иза леђа Епископу, док истовремено није дошао на редовно судско саслушање. Али то је био приватни гест Саве Јањића, на који га је приватним налогом подстакао Атанасије Јевтић. Сада умировљени Епископ хоће да ту приватну „истрагу“ институционализује, тј. да институцију Светог Синода покрене на сличне „богоугодне“ радње.

46. Ми се не бојимо било каквих „података, извештаја, исказа, писама, сведочења“, јер су Наш живот и Наше служење у Христу видљиви и познати читавој Цркви, анђелима и људима. Ако је до сада постојало нешто у нашем животу и служењу, на шта би се евентуално могла ставити примедба, то је већ одавно пронађено, претресено, истражено и решено на Сабору, захваљујући највише труду и старању умировљеног Епископа Атанасија Јевтића. Све остало, што би се сада могло „прикупити“ мимо регуларног црквено-судског процеса, не би имало другог ефекта и резултата, осим, као што смо већ рекли, да охрабри послушнике умировљеног Епископа да дејствују у истом правцу истом жестином.

47. Иначе, разумљиво је зашто умировљени Епископ Атанасије Јевтић избегава регуларан црквено-судски поступак, јер у случају да је оптужба лажна, тј. да се не може доказати, сагласно светим Канонима, казна коју повлаче поступци наведени у оптужби, сручиће се на његову главу. А сасвим је извесно да би тако и било, кад би били испоштовани свети Канони Цркве Православне.

48. Свакако најозбиљнију ствар у целој овој ситуацији представља оптужба умировљеног Епископа Атанасија Јевтића да је владика Артемије пре две године организовао атентат на свештеника Срђана Станковића. Ову оптужбу је Епископ Атанасије изговорио на Сабору 2006. године, и тада је за атентат оптужио (али није доказао) Нашег личног секретара, протосинђела Симеона Виловског. Данас, после две године, у своме писму Синоду умировљени Епископ Атанасије Јевтић понавља исту оптужбу, али овога пута за атентат на оца Срђана оптужује директно Нас. Да ли на основу нових, тајно „прикупљених“ доказа? И за разлику од усмене оптужбе, изречене пре две године, овога пута оптужбу износи писменим путем, у званичном писму, упућеном Светом Синоду Српске Православне Цркве. Слично, вероватно следујући примеру Епископа Атанасија, отац Сава Јањић у своме писму Синоду оптужује Нас за „претње смрћу“, које је, како он каже, викарни Епископ Теодосије добио из Аустралије. У вези тога, узгред бисмо питали: Како је Свети Синод могао да прими то писмо оца Саве ако оно није дошло редовним путем, преко надлежног Архијереја? Није ли и ту Свети Синод направио канонски прекршај и поступио супротно Уставу Српске Православне Цркве?

49. Уколико Свети архијерејски сабор ове две писмене оптужбе умировљеног Епископа Атанасија Јевтића и протосинђела Саве Јањића, остави без дужне пажње, и не покрене црквено-судски поступак по том питању, онда ће то значити да је нашем Епископату свеједно што један од његових чланова прети смрћу клирицима Српске Православне Цркве и организује атентате на њих. Верујемо да то није тако, и стога захтевамо да Свети архијерејски сабор у оквиру својих надлежности по питању ових двеју оптужби покрене црквено-судски поступак, у коме ће се тачно установити све познате чињенице везане за догађај који Епископ Атанасије Јевтић назива „атентатом“, и који отац Сава Јањић назива „претњом смрћу“, а затим ће се у складу са светим Канонима донети праведна пресуда по предмету наведених оптужби.

50. Казну поводом изнесених оптужби неко свакако треба да сноси – или Ми, ако се докаже да смо организовали „атентат“ и „претили смрћу“, или владика Атанасије, односно Сава Јањић, ако то не докажу, те се њихове оптужбе покажу лажне. Оставити овакве оптужбе без одговарајуће казне – значи саучествовати у злочину, односно клевети. Ми инсистирамо да Свети архијерејски сабор, након ваљано обављеног истражног поступка, донесе јасну и недвосмислену пресуду по овом питању, и јасно и недвосмислено осуди кривца по предмету изнесене оптужбе, те да му у складу са Канонима изрекне одговарајућу казну.

Светом архијерејском сабору одан у Господу

Епископ рашко-призренски
и косовско-метохијски
+АРТЕМИЈЕ

Погледајте:

Обраћање СА Сабору

Прилог бр. 1

Прилог бр. 1а

Прилог бр. 2

Прилог бр. 2а

Прилог бр. 3

Прилог бр. 4

Прилог бр. 5