Катакомбе

ХРИСТОС СЕ РОДИ – ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!
“Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају” (Јован 4:23-24).

Троструки празник – Обрезање Господа нашега Исуса Христа, Свети Василије Велики и Нова година, у манастиру Светог Јустина Ћелијског у Барајеву, свечано је прослављен Светом aрхијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу Г. Артемије, уз саслужење 7 свештенослужитеља епархије.

Трећи дан Божића, 27. децембар/9. јануар, Света Црква је посветила светом првомученику и архиђакону Стефану, дивном угоднику Божијем који је први пролио своју крв за Господа Христа. Свети Стефан је био први од седам ђакона, које су свети апостоли рукоположили и поставили на службу помагања сиротиње у Јерусалиму.

Пресвета Богородица је мајка Бога, и отуда мајка свега божанског, свега светог, свега небеског. Она нам је родила Бога као човека, као Богочовека, зато је Она часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима.

Божић је први од дванаест великих хришћанских празника. Богослужбено име овог празника је – Рођење у телу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа. Српски народни назив овог празника – Божић, настао је од речи Богић (=мали Бог).

Велике тајне Божића српски народ је преточио у своје предивне и богате божићне обичаје, у којима су главна обележја: Бадњак, слама, чесница (божићни хлеб), положајник.

Свака недеља је благовест о Васкрсењу Господа Исуса Христа, због чега је свака недеља мали Васкрс. Прошле недеље, 14/27. децембра (Материце), поред Васкрсења Господњег, Света Црква је прослављала и Свете Праоце Христове по телу, чиме је започела богослужбену припрему својих чеда за сусрет са Богомладенцем Христом у Витлејемској пећини.

Божић је први од дванаест великих хришћанских празника. У црквеним књигама се назива и „Мала Пасха“, а свети Јован Златоусти га назива „часнијим и славнијим од свих празника и мајком свих празника“. Да није било Божића не би било ни Васкрса (празника над празницима), ни Духовдана, ни Цркве, ни Хришћанства.

Најстарији и најлепши украс српског Православља јесте Крсна слава или Крсно име. Наши преци су почели да славе као свог заштитника оног светитеља на чији дан су примили свето Крштење. Отуда и назив  „Крсна слава“ или „Крсно име“.  Ову праксу не налазимо код других хришћанских народа, због тога се може рећи: „Где је Србин тамо је и слава“ и обратно: „Где је слава тамо је и Србин“.

Монаштво је дело благодати Божије. Оно је савршено хришћанство. Монаси су богољубци који теже да се кроз чисту молитву сједине са Господом, да постану једно са Њим, по речи апостола: А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме (1. кор 6, 17).