Милан Мићуновић: О псевдозилотима и верном народу

Бесомучна и бескрупулозна кампања која се води већ неколико месеци против епископа Артемија, његових сарадника и оданог монаштва епархије рашко-призренске од стране неколицине епископа Српске Цркве, у сарадњи са државним органима, не јењава.

Претходни администратор нестао је са хуком.

Народ га није хтео и није желео, није га признавао за свога пастира него напротив, то је било јасно и видљиво свима, и поред организованих „представа“ током његових обилажења епархије рашко-призренске, довожења народа, „утеривања“ вероучитеља и деце у кадар објектива, како би се касније показивала „срдачност“ сусрета са народом…

Верни народ је саблажњен количином изречених неистина, клевета, мржње, злобе… У томе један од корифеја био је „званични“ сајт епархије рашко-призренске.

Отуда и толике реакције и протести, као знак неприхватања безакоња и немирења са лажи.

Професор Милан Мићуновић у чланку „О псевдозилотима, парасинагогама и верном народу“, који доносимо у прилогу, још једном се позабавио „случајем“ Соње Спасојевић и Зорана Чворовића, приређивача књиге „Истина о Владици Артемију“ први део, који су се нашли на удару лавине непринципијелних и тенденциозних напада.

О псевдозилотима, парасинагогама
и верном народу[1]

До недавно нисам уопште схватао зашто је толико дрвље и камење било потребно бацати на два незаштићена млада човека као што су Соња Спасојевић и Зоран Чворовић који су само скупили чланке о прогону владике Артемија и насловили функционалне целине у оквиру једне књиге (литература-референца 1.). Пошто сам и ја аутор једног од тих чланака неупоредиво сам кривљи него њих двоје. Напад на њих је изгледао као да опет деветнаест најјачих светских сила бомбардује незаштићену Србију. Пошто сам професор Универзитета у Крагујевцу пожелео сам одмах да напишем реакцију али је било толико добрих коментара да ми се чинило да немам шта ново рећи. Ипак, погледајмо та следећа два поступка:

1. писма митрополита Амфилохија и администратора Атанасија властима нашег универзитета и
2. покајничко посипање пепелом декана Правног факултета у Крагујевцу и нашег ректора.

Постављам следеће питање: у практично читавој штампи и на медијима је могао ко год је хтео да пљује по гг. Артемију – архијереју СПЦ који је одгајио, благословио и водио тихо и мирно више од петине монаштва наше свете православне цркве. Његова кривица је прво била финансијска, а затим канонска, прво се „нежно“ говорило о њему као добром и помало ограниченом човеку, а затим: „финансије су ту мање важне али канонске кривице су велике“. Пензионисан је најблажом казненом мером. Нико у јавности не виде те његове кривице које беху написане на тридесет страна. Из немушто и чиновнички написаног саопштења Светог Сабора СПЦ (референца 2.) не види се његова ниједна конкретна кривица. Покушавајући да сам нађем те канонске његове кривице дођох само до хронологије (референца 3.). Ипак, данас[2] на сајту http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/115816/Artemije+smenjen+-+pripremao+raskol+u+SPC!.html прочитах да је владика Артемије припремао раскол (расцеп у СПЦ). Додајем – ћутећи, говорећи да он неће да цепа хитон СПЦ и молећи друге да ћуте. Вероватни одговор да је његово ћутање толико гласно да се сада по сваку цену покушава спречити контакт монаштва (вероватно и верног народа) са њим. Крунски аргумент против владике Артемија је био и остао да су његови сарадници црњи од гаврана. Том логиком би неко могао прогласити и Господа Исуса Христа кривим због издаје Јуде Искариотског.

Господа професори са Правног факултета у Крагујевцу морали би да знају да је свако невин док му се не докаже кривица. Чак и у Синедриону, пред Његовим распињањем на крсту, Господа нашег Исуса Христа не осудише фарисеји, садукеји, есени и књижевници док не испитаху сведоке и саслушаше Га као окривљеног. Понтије Пилат је инсистирао да саслуша Његову одбрану – то је и код незнабожаца био уобичајени поступак заштите окривљеног чак и пред најужаснијом казном на крсту. У случају драгог нам владике Артемија беше претећи речено: „не браните га да му горе не буде“. Хашком логиком се притисак појачавао – сви моћни су говорили: „крив је ако не докаже супротно“.

Занимљив је заједнички закључак горе поменутих поштованих архипастира и уважених универзитетских званичника да се у књизи ИСТИНА О ВЛАДИКИ АРТЕМИЈУ ради о антицрквеној работи. Читајући пажљиво све чланке поменуте књиге (реф. 1.) не нађох ниједан уперен против СПЦ али многи беху препуни бриге о судбини брода спасења православних Срба. Дакле, пљување по до тада неосуђеном архијереју је корисно и чак потребно а бранити га је антицрквено. Ово је веома бедна аргументација када се узме у обзир да адвокати морају да бране и вишеструке убице. Овај поступак показује да се водио и даље води прави рат у којем је све дозвољено само да се противник оцрни и омаловажи како би се лакше обавила егзекуција.

Шта значе те бомбасте речи: ПАРАСИНАГОГА СА ПСЕВДОЗИЛОТИМА? Очигледно, користе се да укажу на страшне заблуде и лажна веровања таквих људи који се скупљају не у православним храмовима него на неким сумњивим местима не поштујући великодостојнике наше свете православне цркве. Да ли је ово тачно? Уместо објашњења погледајмо шта ти људи хоће и видећемо најкраће написан њихов програм (реф. 4.) потписан од стране више од скоро 15.000 људи и више од 100 монаха (једне десетине монаштва СПЦ). Дакле, није у питању само с презиром одбачени захтев да се прекине кампања против владике Артемија. Овде је дато само пар важних детаља из њиховог програма.

ЗА

1. хитно иступање из Светског савеза „цркава“ (они мисле као и Свети Јустин Ћелијски и Свети Владика Николај да постоји само једна црква и то православна, а неки наши владике мисле сасвим друкчије – референце 5. и 6.);
2. стриктно поштовање богослужбеног поретка (као у последњих неколико векова) без икаквих примеса обновљенства

ПРОТИВ

1. позивања папе у Србију (Св. Јустин – постоје три највећа пада у историји од којих је један непогрешивост папе и његов примат; референца 7, страна 56 као и референца 8 – папистичко-протестантски екуменизам са својом псевдоцрквом и својим псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног покајања пред Богочовеком Исусом Христом и Његовом Православном Црквом);
2. екуменизма (Св. Јустин – референца 7, страна 56 – екуменизму је заједничко еванђелско име свејерес).

Усудио бих се да кажем кратко – псевдозилоти је ново име за богомољачки покрет који је благословио патријарх Димитрије још 1921. године, а водио Свети Владика Николај Охридско-Жички. Псевдозилоти не желе ништа мање ни више од Николајевих богомољаца. Парасинагога би било модерно име за њихове скупове када су богомољци са мало проје и црног лука (и сира – када није био пост) певали песме из ДУХОВНЕ ЛИРЕ и говорили народне премудрости. Закључак Светог Владике Николаја на крају таквог скупа је обично био да он нема шта да дода говорећи да је много научио од народа.

Какве везе има ова кампања и казнени поступак против владике Артемија са псевдозилотима? Итекако има јер и Артемије и богомољци не поштују притворно Св. Јустина разарајући његово учење против екуменизма и клањајући се земаљској моћи римокатоличког првосвештеника. Одатле проистиче и велика приврженост њихова искреноме и непоколебљивом следбенику Авве Јустина. Ако би, не дај Боже, преосвештени владика Артемије одступио од учења Авве Јустина не би за њега у срцима псевдозилота остало нимало садашње љубави и поштовања.

На крају овог мог коментара поменуо бих и овогодишњу славу Светог Николаја Охридско-Жичког торжествено прослављену у Лелићима. Срећан сам што сам тамо био и присуствовао божанственој Литургији и надахнутој беседи владике Милутина (можда је за њега опасно када га неко из „парасинагоге“ хвали) осећајући спокојство, страхопоштовање и радост верног народа. Беше све лепо и благословено. После друге трпезе љубави сиђосмо до манастира Ћелије да се поклонимо светом Јустину Новом Ћелијском Преподобном и затекосмо људе – вероватно псевдозилоте – како тихо и посвећено клечећи поред гроба певају подужу песму Светом Јустину. Карактеристичне две строфе (трећа и последња) беху:

+++

(Речени Јован је митрополит пергамски Зизијулас).

С народом заиста није лако. Необјашњиво је да Срби, ипак, више воле Светога Саву, Светог Владику Николаја Охридско-Жичког и Авву Јустина Ћелијског од Јована Зизијуласа, велеученог и модерног митрополита пергамског и великог пријатеља Ватикана – тако прираслог срцима наших драгих екумениста. Нарочито није лако ономе ко у народне песме стигне. Јадни Вук Бранковић није нападао Србију и њену свету православну цркву већ само повуче своје тешке коњанике назад желећи, вероватно, да сачува то мало војске па је, и то оправдано, синоним за издају.

На „озлоглашеном“ сајту званом ИХТУС[3] (риба је била знак раних хришћана) рече госпођа Ана: СВРШИ СЕ… ГОСПОДЕ, ШТА САД? Ја бих, напротив, рекао: ТЕК САДА ПОЧИЊЕ.

• Хронологија сукоба владике Артемија и „црквене владе“

  Децембар 2004: Епархија рашко-призренска поднела тужбу Међународном суду правде у Стразбуру против четири земље чланице НАТО-a због штете нанете православним светињама на Космету; Синод затражио од владике Артемија да тужбу „обустави“.
  Мај 2005: Потписивање Меморандума по којем би требало да се обнављају цркве и светиње уништене и оштећене у мартовском погрому 2004. године; владика Артемије се противио да се потписује споразум са привременим косовским институцијама.
  Август 2008: Владика Артемије смењује свог викарног епископа Теодосија и протосинђела Саву, Синод тражи обустављање таквих одлука, али, пре тога, неспоразуми кулминирају сукобом у манастиру Високи Дечани током кога је лакше* повређен секретар епископа рашко-призренског отац Симеон.
  Септембар 2008: Синод обавља пријем обновљених светиња на Космету; владика Артемије не жели да их прими као обновљене истичући да су радови недовршени.
  Јануар 2009: На званичном сајту Епархије рашко-призренске објављена два писма епископа бихаћко-петровачког Хризостома, иначе председника синодске комисије за пријем обновљених светиња, да владика Артемије противљењем да КПС обезбеђује српске светиње инсистира на ратној опцији и да се непримерено оглашава о питању обнове светиња.
  Април 2009: владика Артемије упућује Синоду и свим архијерејима писмо у којем тражи да се Сабору представи извештај стручне комисије која је утврдила бројне неправилности у обнови.
  Мај 2009: Сабор поништава одлуку епископа рашко-призренског да не да благослов Џозефу Бајдену за посету манастиру Високи Дечани.
  Maj 2010: Захтев САД за укидање резолуције 1244 одмах по пензионисању владике Артемија.

• Текст из апела упућеног САБОРУ СПЦ потписаног од преко 14.000 православних хришћана Србије
  ЗА – очување чистоте Православља и повратак Владике Артемија на трон епархије рашко-призренске
  ПРОТИВ – свих екумено-реформи, пропапизма и глобализма пројављених нам под државом и Светим Синодом. 
• Буран аплауз
  Радио Слободна Европа објавио је 26. септембра (MM-2003) следећи извештај који се може видети и на веб-сајту овог медија: Београд – „Један од највиших великодостојника Српске православне цркве – Владика бачки Иринеј (Буловић) најавио је у четвртак нове кораке у отопљавању односа СПЦ и Римокатоличке цркве. Он је на свечаности у цркви Свете Марије на београдском Неимару, поводом 25. годишњице понтификације Папе Ивана Павла Другог подсјетио на своје сусрете са папом и рекао: ‘Молимо се Богу да се у будућности хришћанска црква поново обједини, а тада ће, по древном канонском поретку, епископ града Рима бити први епископ хришћанског свијета’. Након ових речи уследио је буран аплауз“.
• Део говора епископа бачког Иринеја (Буловића) на свечаној академији поводом 25-годишњице папе Јована Павла Другог у Катедрали Блажене Дјевице Марије на Неимару http://borbazaveru.info/content/view/1087/53/
  Сваки пут, како пре десет година када смо први пут разговарали са Његовом Светошћу (ММ-папом), тако и прошлог фебруара када смо два пута, једанпут по званичном протоколу, а други пут за приватним обедом, мимо сваког протокола, на позив Његове Светости разговарали. Разговор је увек био срдачан и искрен, у атмосфери љубави и заинтересираности за нас, за наше проблеме и тешкоће, за наш крст, жеље да нам помогне колико је највише могуће. Ми смо били, морам то да нагласим, импресионирани током тих разговора добром обавештеношћу и жељом Његове Светости (ММ-папе) да прати до упојединости живот и проблеме наше цркве и других православних цркава. Из питања која је постављао то се могло видети и осетити. Наравно, наши одговори су били аналогни и ми смо са узбуђењем у души, констатовали управо то, да у нама не види неке странце, неке мање вредне хришћане.
  То је показао поклоновиши нам и епископски крст који даје римокатоличким бискупима и један од његових блиских сарадника нам је касније рекао, једноставно, братски, с љубављу: „Немојте мислити, да је то само куртоазија. Да је куртоазија, добили сте нешто друго, можда, на поклон књигу или нешто пригодно. Али, пошто сте добили крст и прстен то вам је порука да у Вама види законите епископе цркве Христове као што види у својим бискупима. Нас је тај чин још више гануо. 
• Азбучник богочовечних мисли аве Јустина (Поповића), Невенка Пјевач, Београд, 2001 (са благословом митрополита Амфилохија)
• Јустин (Поповић), ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И ЕКУМЕНИЗАМ, Хиландарски путокази, књига број 17, друго издање, 1995 (прво издање 1974).
  На странама 128-140 аутор детаљно описује шта о екуменизму и папизму мисли и говори равноапостолни Златоуст СПЦ – Николај Жички (речи аутора на 128. страни). Ово је посебно важно јер је недавно на сајту СПЦ http://www.spc.rs/sr/zitije_svetog_oca_nasega_nikolaja_zickog_ohridskog написано „да се интересовао за екуменизам“. Резултат тог интересовања са поразно оштрим оценама је дат у овој референци.