ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА 2026. године

К С Е Н О Ф О Н Т

по милости Божјој православни епископ
Епархије рашко-призренске
у егзилу

Свој духовној дјеци, монаштву, свештенству и верном народу
Епархије рашко-призренске
У ЕГЗИЛУ
сверадосни васкршњи поздрав

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Што тражите живога међу мртвима?
Није овдје, него устаде; сјетите се
како вам каза док бјеше још у Галилеји
говорећи како Син Човјечији треба да буде предан
у руке људи грешника и да буде разапет
и трећи дан да васкрсне.

(Лк. 24: 5-7)

Након граје и гомиле, великог узбуђења и вике, химни и пјесама које су испуниле Јерусалим при уласку Христовом у њега, док сви очекују зацарење Месије који ће избавити Јевреје од спољашњег непријатеља и окупатора, Христос се, умјесто да се уз помпу зацари и збаци безбожнике са високих престола са којих владају, припрема да са ученицима Својим у миру отпразнује закону Пасху.

Јерусалим сав у ишчекивању, главари народни са фарисејима, Синедрионом и првосвештеницима кују планове како да убију лажног пророка и месију, док презрени и одбачени, као блудница жена, прилазе пречистим ногама Његовим да их миропомажу и неочекивано добију опроштај грехова.

Јуда, лажни ученик поквареног карактера напушта Горњицу, умочивши са Учитељем у солило и као некада Адам у рају, оставља благодатно покривало, и силу и нетварно сијање Духа Светога и обезблагодаћено наг изриче оне страшне ријечи: „Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати?“ (Мт. 26: 15)

И у врту Гетсиманском као на разбојника навалише, и ухватише, неправедно судише и осудише, и ишамараше и попљуваше и на крст разапеше. Под крстом тек Мајка, којој мач бола прободе душу, као што некад и пророковаше Симеон Богопримац; неколико Жена Мироносица и љубљени, напрсни ученик Јован.

Нема хора апостолског и ученичког, сви побјегли и сакривени, чак и онај што је био увјерен и увјераваше да Га неће оставити, ако Га и сви оставе. И он се отказа и постидје га се, а онда, покајавши се, плакаше горко. А са крста и око крста страшна знамења: земљотрес и тама, мртвих васкрсења и цијепање завјесе црквене. И, иако уздрхталих и уплашених срца, нико не разумијеваше…

Након што у гроб би положен, Жене Мироносице, иако препуне љубави према љубљеном Учитељу, љубави која их тјера да под окриљем ноћи, прије свитања, у недјељни дан на гроб дођу да приправљеним мирисима помажу пресвето и љубљено тијело, не знају и не схватају.

А онда, неочекиван призор пред њиховим очима: празан гроб и свијетла појава Ангела, који говоре ове горње ријечи: „Што тражите Живога међу мртвима?“ Као да им говори: „Сада је вријеме да се сјетите како вам је и шта говорио, укрепљивао вас и пророковао, припремао и јачао вјеру вашу.“

Зато Црква Божија, прослављајући и присјећајући се, али прије свега проживљавајући и радујући се, почиње најсвечаније црквено богослужење радосном пјесмом:

„Васкрсења је дан, просветимо се, људи!
Пасха Господња, Пасха;
јер од смрти у живот и од Земље на небеса
Христос Бог нас преведе, победнички певајући!“

Каква је то Пасха о којој пјева Црква Божија? Ријеч Пасха изворник има у јеврејском језику и значење јој је проласка или преласка. И ето, прије недјељу дана своју Пасху и свој Песах прославише они који и даље гледају кроз сјенку и кроз помрчину, они који и даље не видећи Бога лицем у лице, не схватајући да је постао један од нас и не схвативши да је из гроба засијало Сунце Правде, ходе и пролазе, не прелазећи од смрти у Живот у тами невјерја и незнања, ни срцем ни умом не разумевајући шта је то Бог припремио онима који Га љубе.

А Црква и у њој народ Божији за овај побједнички дан превођења из смрти у живот, од Земље ка небесима, припремала се седам недјеља постом, молитвом, смирењем и трпљењем.

Седмонедељни Велики Пост имао је и свој четверонедјељни припремни период, гдје смо се од Христа поучили немногорјечитом цариниковом смиреноумљу, са блудним сином вапили Оцу да нас отпале опет призна и прими за своје, трепетно се молили да наслиједимо удио десних, који Христа на земљи препознаше, и на крају, пред саму Свету Четрдесетницу, са Адамом плакали због изгубљеног благодатног рајског наслијеђа.

А већ првог дана поста чусмо страшне, а свевремене, Исаијине ријечи: „Чујте небеса, и слушај, земљо; јер Господ говори: Синове одгојих и подигох, а они се окренуше од мене. Во познаје господара свог и магарац јасле господара свог, а Израиљ не познаје, народ мој не разумије. На младине ваше и на празнике ваше мрзи душа моја. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченог, дајте правицу сиротој, браните удовицу. Тада дођите, вели Господ, па ћемо се судити…“ (Ис. 1: 2-3, 17-18)

Ето истинске припреме за пост, те божанске љествице, која се са Земље пење на небо, а на њеном самом врху, како нас и поучава преп. Лествичник, чека сами Бог, са раширеним наручјем у које прима оне који Га љубе, Љубављу творећи ову правду и правицу, о којој пророкује Исаија.

Чувши и схвативши све ово, да ако правда наша није таква, већа од, по ријечима Господњим, правде садукеја и фарисеја (а често нам се, браћо и сестре, управо таква правда и правица данас потурају!), ако није, дакле, преиспуњена Љубављу и Истином, а уствари самим Христом, који јесте и Љубав и Истина, свака правда људска биће пред Господом као нечиста хаљина, како нас, опет, поучава свештени пророк Исаија.

Тако смо се, дакле, припремали, тако смо ревновали, тако смо постили и тако се подвизавали, да бисмо били у стању да схватимо и доживимо и понесемо и преживимо сву дубину пасхалне радости и преласка од смрти ка Животу и од Земље ка небесима.

Зато, од почетка до краја, од Стварања до Откровења, све је њој подређено и на тој идеји устројено, на идеји једине истинске Правде за човјека. Све је устројено да човјеку понуди и омогући живот вјечни, вјечну радост и наслијеђе Царства небеског, које треба да се нађе понајприје унутра, у нама самима. У томе је сав смисао и суштина човјековог бића и постојања овдје на Земљи, да буде Син, да буде насљедник, да буде Савршен, као што је савршен Отац наш Небески.

И у ова тешка и трагична времена која су, уосталом, за православног Србина посвагдашња, учестала и дуготрајна мучна константа, док се почесто, гледајући на свијет око себе питамо: „А гдје је Бог?“ – само ако добро и пажљиво ослушнемо, уствари ћемо чути позив са друге стране: „Адаме, гдје си?“, као некада, када се, умјесто бесмртан и мудар, нађе наг постиђен и осмртовљен, сакривен од Лица Божијег, од кога се ништа сакрити не може.

Није Бог, дакле, оставио човјека, ни онда, ни данас, нити у било коме трену историје рода људског, већ обратно, човјек који је Бога оставио и не жели га, који га кабалистички прикива на крст и са Ничеом Га проглашава мртвим, уствари се од Њега прикрива, као Адам у рају послије сагрјешења. Зато старац Пајсије Светогорац и упозорава нас, трагичну дјецу апокалипсе овога вијека: „Све што видим и чујем около толико је ужасно, страшно и кошмарно, да бих пао у потпуни очај када не бих знао да Бог има посљедњу ријеч!“

Човјек пак, створен бесмртним, за вјечиту заједницу са Богом, слободним својим избором одлучио се за наготу, за сакривање, за кожне хаљине, за трулежност и смрт, прихвативши привремену, краткотрајну насладу гријехом. Но Бог, који човјеку не жели смрти и пропасти, зато сам постаје човјек, да би, обоживши људску природу, проносећи је кроз ватру страдања и двери смрти, опет је уводи у живот вјечни и непролазно Царство.

Утемељење и основа спасења нашега зато је оно чудесно јављање смиреној Дјевојци из Назарета и поздрав радости: „Радуј се, благодатна, Господ је с тобом…!“, као и њено послушно приклањање Вољи Божијој ријечима: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи Твојој!“

А Црква Божија од својих почетака до данашњега дана темељи свој идентитет и своје биће, своју мисију и своју проповијед управо на вјери у Васкрсење Христово, јер, по ријечима Апостола Павла: „А ако Христос није устао, узалуд вјера ваша…“ (1. Кор, 15:17), а сам Христос, прије но што ће васкрснути четверодневног Лазара, посвједочава Марти, сестри Лазаревој: „Ја сам васкрсење и живот, који вјерује у мене, ако и умре, живјеће.“ (Јов. 11: 25)

Вјера у Васкрслог Христа и наше сараспињање и саваскрсавање са њим, била је вјера сваког истински вјерујућег православног Србина, и та еванђелска, крсно-васкрсна проповијед суштина је идентитета и бића и мисије и Епархије рашко-призренске у егзилу, саставног и органског дијела мистичног тијела дијахронијске Цркве Божије, којој је глава Христос. Ту вјеру она неуморно и непрестано, свима и свакоме упорно проповиједа, посвједочавајући да је Црква стуб и темељ, усавршење и испуњење сваке истине и сваке правде на Земљи.

Стога и свима вама, браћо и сестре, дјецо наша духовна, непрестано и стално, па и у ова апокалиптичка времена која проживљавамо и бремена која носимо, проповиједамо и громогласно узвикујемо ту Истину, темељ и основ сваке истине, којом смо се у ово васкршње јутро и јутрење толико пута поздрављали: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

По читавом свијету чујемо гласове и вијести о сукобима и конфликтима и ратовима, немирима и страдањима, сваковрсном злу на које је човјек спреман и обезбожено способан, али се, сјећајући се обећања малом стаду, ништа не плашимо, поздрављајући се и вјерујући да заиста: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Нажалост, и у Србији данашњице, гдје на терену имамо једну небивајућу спрегу народно и духовно разарајућих режимско-црквених структура, Епархија рашко-призренска у егзилу исповједнички истрајава да еванђелски проповиједа и жеравично-комарачки, а опет општенародски упозори на небивалу издају духовних, народних, националних, историјских и сваких других интереса српскога народа.

Ипак, ако је један Зола бранећи неправедно оптуженог капетана Драјфуса знао да, супротстављен свим тадашњим владајућим структурама Француске, узвикне: „Ја имам само један идеал истине и правде. Али, сасвим сам миран – ја ћу побиједити!“, тим више сваки православни Србин зна да треба да мирно и непоколебиво стоји и одстојава за сваку правду, за српскога Риста, за вјеру православну, знајући да светосавски барјак не држи он сам, него га придржава и читава војска Небеске Србије која је са њим и уз њега.

Не заборавимо притом, у овом времену у коме многи хитају уновчењу свакога идеала, Кочићеве ријечи упозорења да: „ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас!“ Нарочито то вриједи у ова данашња, вунена времена презрења сваке истине и слободе, од чега није изузета ни Истина Еванђеља, бесмртне душе, Царства Небеског у коме Свети обитавају и Васкрсења Христовог, чак ни међу онима који се хришћанским именом називају.

Ипак, не заборављајмо и не малаксавајмо, јер једино свјетлост Васкрслог Христа и Еванђеља Његовог може да нам буде истински свјетионик и путоказ у ова откровењско-армагедонска времена оне гнусобне тајне опустошења о којој нам у Откровењу пише љубљени Христов Богослов: „Вавилон велики, мати блудницâ и гнусоба земаљских.“ (Откр. 17: 5)

Но, нека се не плаши срце наше, јер од Стварања до Откровења, све је откривено и разјашњено и у Цркви Божијој дат лијек-свелијек, излаз из сваког безизлаза: одрицање од себе и узимање крста свога и благога јарма Христовог.

У свјетлости Васкрслога Христа и у радости Васкрсења Његовога, поздрављамо све вас, браћо и сестре, дјецо наша духовна, вас у Србији и свим српским земљама и све вас у расијању. Да вам Господ да снаге да останете свједоци Васкрсења Његовог, вршећи заповијести његове, у све дане живота ваших.

Посебно се у ове свете дане сјећамо све наше распете браће и сестара наших, које на крст страдања приковаше не само агарјанско-арнаутски силници, него тај крст учврстише и они којима је повјерено да брину за свој народ, како они из однарођеног ненародног режима, тако и оних их ненародне и обезправослављене Београдске патријаршије.

На све вас призивајући благослов Божији, молимо се Васкрслом Христу, да вам дометне вјере и снаге да се држите и издржите, уз наду да ћемо, чувајући вјеру и Цркву, изгубљено повратити и сачувати. Сва вас поздрављамо сверадосним поздравом: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Све вас, драга дјецо духовна, сабрани овога васкршњег јутра по нашим манастирима, храмовима, катакомбама, ма гдје се налазалили и исповиједали вјеру православну у радости Васкрслога Христа, радосно поздрављамо и позивамо да, сви заједно, држимо барјак светосавски, знајући да га не држимо сами, него да чврсто држи Свети Сава и сви Свети из рода нашег, српског, и читавог рода православног.

Све вас, из свих народа и по читавој васељени, у једној вјери сабране око исповједничке Епархије рашко-призренске у егзилу, молитвено поздрављамо најрадоснијим поздравом којим одзвања читава земља, а од кога дрхти Ад и преисподња:

Христос Васкрсе! – Ваистину Васкрсе!

Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом Христом:

+ Епископ рашко-призренски у егзилу – КСЕНОФОНТ

+ Хорепископ старорашки и лознички – НИКОЛАЈ

+ Хорепископ новобрдски и панонски – МАКСИМ

+ Хорепископ хвостански и барајевски – НАУМ

О Васкрсу 2026. године,

У манастиру Пресвете Богородице Тројеручице у Мушветама