Почетна / АУТОРИ / Мирослав Вујанић / М. Вујанић: Писмо Свештенству Дабробосанске Митрополије!

М. Вујанић: Писмо Свештенству Дабробосанске Митрополије!

Print Friendly, PDF & Email

Након објављене вијести о прослављењу крсне славе Св. Великомученика и Победоносца Георгија, а коју смо уз Божју помоћ и помоћ светог Георгија прославили у Источном Сарајеву и Палама, заједно са канонским клиром Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г.г. Артемија – стигло нам је путем електронске поште и телефона неколико „душебрижних“ савјета од стране свештенства Митрополије дабробосанске. Истине ради и свеопште јавне информације ради, као и због немогућности да на исте упите одговоримо путем других средстава јавног информисања, ми опет преко интернет странице Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу одговарамо, све са страхом Божјим и љубављу у Христу.

Христос Воскресе, оци,

Информације објављене на интернет страници Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу због којих сте нам се обратили су у потпуности тачне и ми стојимо иза њих. Добро је што свештенство СПЦ прати рад ове интернет странице, јер добијање информација из више извора, уз обавезно православно расуђивање по Светим оцима, свима нама може бити само на корист у ова смутна времена. Добро би било да свештеници на то исто упућују и верни народ.

У циљу истине, као и ради информисања оних који нису најбоље упознати са цијелим случајем, важно је вратити се временски мало уназад и подсјетити на следеће. Ми, вјерници СПЦ из митрополије дабробосанске, својим писмима и молбама у вези са јересју екуменизма и заједничким молитавама са јеретицима, смо се раније обраћали на адресе – митрополита дабробосанског Николаја, свештенства, као и информативне службе Митрополије дабробосанске. Тако, прије двије године са синовском забринутошћу смо се обратили митрополиту дабробосанском Николају по питању његовог учешћа у молитвама са римокатолицима и заједничком прослављању црквених и јеретичких празника. До данашњег дана митрополит дабробосански Николај је нас своју паству по овом питању, најблаже речено, игнорисао, не упутивши нам ни најмањи одговор.

У исто вријеме митрополит Николај је своје екуменистичко молитвено општење са јеретицима и, сљедствено томе, гажење светоотачког учења, наставио да чини са несмањеном жестином.

У дугачком низу саблазни посебно треба истаћи:

– редовно одржавање заједничких молитава са римокатолицима у катедрали, као и у православним храмовима у Сарајеву,

– увођење папских бискупа током Свете Литургије у олтар Саборне цркве у Сарајеву

– заједничке пријеме и прослављање Васкрса са јеретицима

– заједничко јеретичко молитвено општење у дворани Скендерија у Сарајеву са католичко-протестантским редом Тезе

– активно учешће у екуменистичком кампу у Травнику и увлачење наше дјеце у сву ту екуменистичку и антисрбску папазјанију

– ћутање и нереаговање по питању предмета култура религија, који се у Босни и Херцеговини предаје само србској дјеци

– постављање вјероучитеља који постају главни промотери антиправославних школских програма и пројеката, које предлаже међународна заједница преко међународних „хришћанских“ организација,

– итд.

Све недјело до недјела, које Свети канони Цркве Православне строго забрањују, и којих би се сваки частан Србин постидио.

Нажалост, свештенство и монаштво ове митрополије нису ни најмање марили за сва горе наведена недјела, већ су снисходили овим екуменистичким и антицрквеним потезима митрополита Николаја и, штавише, саглашавали се са њима. Једни од њих су својим учешћем у заједничким молитвама са јеретицима директно саучествовали у гажењу Светих канона Цркве Православне, а други су својим ћутањем о опасности од екуменизма помагали ширење ове свејереси, не марећи што се на тај начин народ србски и дјеца србска предају духовној, а онда и свакој другој погибији.

Управо зато, на Крстопоклону недјељу ове године, са забринутошћу због ширења свејереси екуменизма, али овај пут и са рјешеношћу шта даље чинити – писмом смо се обратили директно свом свештенству и монаштву Митрополије дабробосанске. Исто писмо смо упутили и на кабинет и информативну службу митрополије. До данашњег дана на поменуто писмо никакав одговор, нити коментар са било чије стране нисмо добили. И док с једне стране клир ове митрополије налази времена и могућности да се у екуменистичком „миру и љубави“ састаје са римокатолицима и другим инославнима, да молитвено општи и празнује са њима, за своју узнемирену светосавску паству они, просто, немају времена. Тужно и жалосно! Самим тим су, изгледа, и одговорили на наше питање из претходног обраћања: „Оче, или Ватикан и екуменизам, или ја твој Србин. На Теби је.“

Због свега горе наведеног ми смо одлучили да нам ове године за породичну славу колач пререже и кољиво освешта свештенослужитељ који у свему сљедује учењу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Тако и учинисмо – све у љубави Христовој, по савјести својој и по Светим Оцима, сљедујући светом Атанасију Великом, који каже: „Ако се, наиме, епископ или презвитер, који су очи Цркве, неблагочестиво понашају (мисли на јерес) и саблажњавају народ, треба се издвојити од њих. Боље се, дакле, без њих окупљати у неком молитвеном дому, него ли са њима бити вргнут као са Аном и Кајафом у геену огњену“. Дакле, не желећи у свом дому свештенослужитеља који на било који начин саучествује у ширењу свејереси екуменизма, упутили смо молбу Његовом Преосвештенству епископу рашко-призренском и косовско-метохијском г.г. Артемију, да нам за нашу крсну славу пошаље свог канонског клирика. Слава Богу па је владика Артемије разумио нашу насушну потребу. Крсну славу смо прославили онако како Бог заповиједа и како нам наложи Свети Сава – саборно, братски, у миру, слози и љубави Христовој.

И гле чуда! По слави и сада без нашег тражења, јавише се они који су на све наше претходне писмене и усмене молбе – ћутали! Јавише се они који до тада не казаше ни једну једину ријеч о аномалијама екуменистичким у нашој миторполији и које наша брига и мука по том питању нису мориле. И гле апсурда! – они који својим против-канонским екуменистичким црквеним општењем са јеретицима погазише све светоотачко, апостолско и све црквено, почеше да се позивају на поштивање поретка црквеног и поштивање канона.

Ових дана постадосмо свједоци наглог и силног ангажовања свештенства Митрополије дабробосанске по питању прослављања наше крсне славе. Упада у очи да толику ревност ови свештеници (част изузецима) не показаше ни по једној другој ствари

– укључујући борбу против многих секти које дјелују у овим крајевима

– по питању врачара, гатара, астролога

– наркоманије

– абортуса

– по питању социјално угрожених

– незапослености младих

– по питању бораца и њихове дјеце који живе у готово немогућим условима

– по питању богаћења „одабраних“ на власти док наш напаћени народ живи у крајњој биједи.

Ништа њих као пастире, није додирнуло, ни уздрмало, нити је у вези са горе наведеним било икакве иницијативе или макар званичног саопштења са њихове стране, али долазак једног свештеномонаха владике Артемија их покрену на силну ревност и акцију.

Простом човјеку Србину то доста говори и он не може а да се не запита да ли се они баш забринуше за нас, за наше спасење и нашу муку, или је по среди нешто друго?! Да ли њих стварно брине спасење душа наших или их, можда, брине – да ли ће по примјеру нашем и други кренути?!

На подметање како наши поступци могу изазвати подјеле у Цркви и народу, одговарамо да пред Богом и Светим Савом та замјена теза неће проћи. Подјеле у народу и Цркви изазивају управо они који својим новотаријама и црквеним општењем са римокатолицима и другим јеретицима газе учење Светих Отаца, газе Свете Каноне и тако нарушавају вјековни мир и поредак у Цркви. Да се црквена јерархија држала Светих канона, Светог предања и вјековног црквеног поретка установљеног Апостолима и Светим Оцима, до свега овога никад не би дошло. Народ, држећи се учења Христова апостола Павла, који каже: „О Тимотеје, предање чувај“ (1. Тим. 6, 20), само се успротивио самовољи и безакоњу црквене јерархије и њиховој намјери да мијењају Свето Предање и учење Цркве. Стога је лако закључити да се од Цркве Православне не могу одијелити Свети Апостоли, Свети Оци, Свети Сава, нити они данашњи Срби који предану им светоотачку вјеру непромијењену држе, већ управо раскол чине и од Цркве се одјељују они који својим новотаријама, екуменистичким општењем и молитвама са римокатолицима и другим јеретицима, погазише света правила и светотоачко учење Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Јасно је да Цркву руше, Христа одбацују и раскол изазивају они епископи и свештеници који јавно позивају на заједничке екуменистичке молитве са сестринским „црквама“. Тим чином они исповиједају постојање више „цркава“ и проповиједају антихришћанску науку која је у директној супротности са православним учењем изложеним у Символу Вјере, гдје се у деветом члану каже: „Вјерујем у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“. Тако ови екуменистички саучесници падају под осуде Светих Васељенских Сабора, а прије свих Трећег Сабора, који својим Седмим Каноном забрањује састављање било каквог новог Символа Вјере. Предсједавајући тог Светог Сабора свети Кирило, патријарх александријски, страшним је проклетством запријетио свакоме ко би се дрзнуо да измијени и једну ријеч Светог Символа Вјере.

Ми и наше породице не желимо проклетство огња вјечнога, већ желимо да будемо насљедници Царства Небеског, и зато са страхом Божјим непромијењено држимо и исповиједамо учење које су нам у актима Светих Сабора оставили Свети Оци.

Да кажемо нешто и о изреченим претњама и евентуалним казнама.

Из историје Православља нам је познато много случајева када истина није била на страни већине, него, напротив, на страни мањине, па чак и појединца. Управо на наговор првосвештеника и отпадника од вјере већина је подржала распеће Христово, каменовање Архиђакона Стефана, убиства многих мученика. Зар већина у сили не одлучи да се Срби бомбардују и да нам се Косово и Метохија отме!? И ко је у праву!? Најприје и увијек – у праву је Христос – а онда и сви они мали који му сљедоваше.

1054. године папа римски, бацајући анатему (проклетство) на Источну цркву, баци проклетство на себе и на оне који га слиједише, и управо они отпадоше од Христа, а мањинска Источна црква остаде у Истини. Моћ, сила, већина – нису мјерило истине.

Уосталом, какву снагу могу имати било какве казне и какву валидност могу имати било какве осуде изречене од стране оних који су својим учешћем у свејереси екуменизма погазили Свете Каноне, Свето Предање Цркве и као такви су већ осуђени од стране Светих Апостола и Светих Отаца.

И на крају, на све пријетње казнама одговарамо не својим ријечима, већ ријечима Светог Јеванђеља: „И сад вам кажем: Прођите се ових људи и оставите их; јер ако буде од људи ова намисао или ово дјело, пропашће. Но ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете (Д. Ап. 5, 38–39).

Слава Богу на висини, на земљи мир, међу људима добра воља!

Свети Сава Србе воли и за њих се Богу моли!

Мирослав Вујанић