Почетна / АРХИВА / Хорепископ Наум: Очување саборности кроз послушање

Хорепископ Наум: Очување саборности кроз послушање

Share on FacebookTweet about this on TwitterPrint this page

У наредном прилогу доносимо транскрипт предавања Његовог Преосвештенства хорепископа хвостанског и барајевског Г.Г. Наума на тему: „Очување саборности кроз послушање“. Предавање је одржано на XI Сабору архијереја и игумана епархије рашко-призренске у егзилу, у манастиру Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву, 21. априла 2017. године.

У свом веома надахнутом предавању Владика Наум је изнео светоотачко учење о начину остварења међусобног јединства и саборности хришћана у Цркви Божијој. Jасно изложено светоотачко учење потпуно разобличава лажну екуменистичку теорију „хришћанског јединства“ на принципу тзв. „Теорије грана“, те га уредништво топло препоручује на читање. 

Уредништво

Увод

 

Ваша Преосвештенства, преподобни оци, преподобне матере, на прошлом Сабору архијереја и игумана умољен сaм од вашег Богољубија да напишем рад на тему „Очување саборности кроз послушање“. Побуђен законом љубави помолих се Господу Христу, у коме су све ризнице знања и мудрости (Уп. 1Кор. 1, 24; Кол. 2, 3), да ми буде помоћник у испуњавању ваше молбе, као и да написано буде на духовну корист и вама који слушате и мени који ово писах. Пишући на поменуту тему нисам се водио мишљу да вас овим радом поучим, јер, ниже написано, вама свакако није непознато, него сам желео да својим мудрим слушаоцима дам подстицај на још већу мудрост, по оној: Дај мудроме повод, и он ће бити још мудрији (Прич. 9, 9).

Благодарећи Богу за све, приносим вашем Богољубију овај рад са надом да ће он бити катализатор наше саборности у Господу.

 

Очување саборности кроз послушање

 

Наш Бог је љубав. Он је Тројица у Јединици и Јединица у Тројици. Три лица (ипостаси) –  један Бог. Свето Тројство у Јединству. Отац, Син и Дух Свети – један једини Бог, Велико име – Света, Животворна и Нераздељива Тројица. Мећу ипостасима Свете Тројице остварене су савршена љубав, савршена послушност, савршена саборност. Не постоје љубав, послушност и саборност које би биле равне њиховој међусобној љубави, послушности и саборности.

Ево савршене послушности Сина према Оцу:  Дело сврших које си ми дао (Јн. 17, 4)… Нека буде воља Твоја!.. Не како ја хоћу, него како ти (Мк. 14, 36)

Ево савршене послушности Оца према Сину: Оче, ја знадох да ме свагда слушаш, и на другом месту: Оче, прослави име Своје! тада глас дође с неба: и прославио сам и опет ћу прославити (Јн. 11, 42; 12, 28).

Ево и савршене послушности Духа Светог према Сину: Утешитеља послаћу к вама… да буде с вама вавек. – А кад дође Утешитељ, Дух Истине, који од Оца исходи, он ће сведочити за мене (Јн. 16, 7; 14, 16; 15, 26). И заиста, у педесети дан по васкрсењу Господа Христа, Утешитељ је послушно сишао на оне којима је обећан.

Саборност коју Св. Апостол Павле препоручује хришћанима: Чашћу један другог већим чините (Рим. 12, 10), савршено је остварена међу испостасима Свете Тројице.

Света Црква Православна је Богочовечанско Тело Христово. Она је прво богочовечански организам а затим богочовечанска организација, богочовечанска заједница Бога и људи. У Цркви=Богом установљеној богочовечанској заједници људи у Христу, људи су сједињени Духом Светим, Православном Вером, Законом Божијим, јерархијом и Светим Тајнама. Мисија и циљ Цркве јесте спасење и сједињење свих и свега у Христу и обожење свега у Тројичном Богу. За ово сједињење свих људи у љубави и истини молио се Господ Богу Оцу: „Да сви једно буду, као Ти, Оче. што си у мени и ја у теби; да и они у нама једно буду; да буду једно као ми што смо једно. Ја у њима и ти у мени, да буду сасвим уједно“ (Јн. 17, 21-23).

Из саме природе Цркве и њеног циља извиру својства Цркве: јединство, светост, саборност и апостолност. Држећи се богооткривеног учења Светих Отаца Цркве ми у деветом члану Символа Вере исповедамо своју веру у „једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву“. Ми верујемо да је Света Православна Црква Саборна јер садржи у себи све Божије дарове за спасење, сједињујући у себи и Анђеле и људе, те се не ограничава ни местом, ни временом, ни народом, него обухвата хришћане свих времена, места и народа. Само је Света Православна Црква саборна јер у својој чистоти и целости чува јеванђелску васељенску веру, коју су проповедали свети Апостоли и утврдили свети Васељенски Сабори и Свети Оци.

Човек је круна Божјег стварања. Он је тајанствени спој бесмртне душе и тела, невидљивог и видљивог, духа и материје, неба и земље, просторног и бескрајног.

Бог је пред човека поставио циљ – да се уподоби Творцу, да се обожи, кроз правилно развијање својих боголиких сила. Другачије речено: човек свим бићем својим треба да живи Богом и у Богу, без расејавања и маштања, као неки други анђео, у непрекидној умно-срдачној молитви која је његово блаженство. Као саборно и боголико биће, које живи у заједници са другим људима, човек треба да тежи оној савршеној љубави, послушности и саборности, која постоји у Светој Тројици. То може само ако живи Богом и у Богу, ако је верно чедо Свете Цркве Православне. Због тога Свети Кипријан Картагински благовести: „Коме Црква није мати, томе Бог није Отац“.

Грехом у рају човек је нарушио своје јединство са Богом. Због непослушности човек је изгнан из раја, светом послушношћу се поново враћа у рај.

Поновно сједињење са Богом човек постиже Духом Светим у Цркви Божијој – Богочовечанском Телу Христовом, живећи у њој светим Тајнама и светим врлинама, творећи свако своје дело у име Божије и у славу Божију, живећи у светом послушању духовном оцу, тј. онако како је живео Бог у телу – Богочовек Господ Христос. Он је сам био савршено послушан Оцу до смрти, и то смрти на Крсту (Уп. Фил. 2, 8). Живећи послушно као Христос човек постаје једно са Господом Христом, Спаситељем својим, сједињује се са Њим, постаје бог по благодати. Овоме циљу треба да стреме и монаси и хришћани у свету, јер је Господ донео исто Јеванђеље за све. Монах је човек који се труди да буде савршени хришћанин.

Ум је „око душе“. Труње греха и брвна страсти потпуно ослепљују наше „око“, наш ум. Помраченог ума, са страсним осећањима и жељама, са великим самољубљем у себи, необновљен човек не може сам да спозна пут спасења, да се сам лечи од страсти, да сагледа ширину и дужину, и дубину и висину светог Јеванђеља (Уп. Еф. 3, 18), тј. безграничног Господа, који је сакривен у заповестима Својим. Кротки глас Божији у нашем срцу заглушује грмљавина наших страсти. У острашћеном, необновљеном стању, поток наших мисли непрестано запљускује море ђаволских прелестних мисли. Он се најчешће претвара у анђела светла, тј. у наизглед добре и свете помисли. Ту се више не зна шта је наше а шта непријатељско. То може само свезнајући Бог да разлучи. Због тога је наша грешна воља преградни зид између нас и Бога. Ко слуша своју вољу непријатељ је Богу, каже Преподобни Исаија Египатски.

Због тога не треба да верујемо себи, свом разуму, ни у ономе што мислимо да је добро. Да би смо задобили милост Божију потребно је да умремо у самима себи, да се сараспнемо Господу, да понесемо крст одсецања своје воље, и да се предамо у руке старца, духовника, кога нам Бог на смирену молитву укаже.

Ко се потпуно одрекао своје воље чак и у ономе што сматра да је добро, духовно и богоугодно, тај је већ стигао до циља још пре него што је започео подвиг, јер је послушање неверовање самоме себи у свему што мислимо да је добро, све до краја живота – учи нас Преподобни Јован Лествичник. Слушајући свог старца ми самога Господа подражавамо и слушамо јер је он сам рекао Својим ученицима и њиховим следбеницима: „Ко вас слуша мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао“ (Лк. 10, 16). И у Старом завету: „Без савета немој ништа чинити“ (Сирах, 32, 31), и опет: „Питај оца својега и он ће ти јавити, старије своје и казаће ти“ (5 Мојс. 32, 7). „Гордост је не питати за савет и такав човек је непријатељ Божији, јер Бог се гордима противи а смиренима даје благодат“ (Приче 3, 34).

Преподобни Јован Лествичник говори: „Није Бог неправедан, па да закључа двери милосрђа пред онима који са смирењем куцају на њих“. И на другом месту: „Бог није неправедан па да допусти да се преваре душе које су се са вером и безазленошћу подвргле савету и суду ближњега, чак ако би и неразумни били они којима су се обратили с питањем. Кроз њих би, у том случају, говорио сам невештаствени и невидљиви Бог“.

Духовник је лекар наше душе, зато, саветују свети оци, послушник треба са таквом љубављу да гледа на старца као да види лик самога Христа. Други оци нас уче: Духовник је посредник између Бога и човека који свештенодејствује пред Богом спасење човека који му је покоран и који са вером и смирењем приступа. Он ствара богове по благодати за вечност.

Сам Господ је био послушан Оцу своме небеском и то до смрти на Крсту и за себе је рекао: „Сиђох с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла“ (Јн. 6, 38). Иако премудар и свесавршен, без потребе за руковођењем и учењем од стране било кога, ипак је био у послушању Својој пресветој мајци и привидном оцу Јосифу: „И беше им послушан“, говори Јеванђелист Лука (Лк. 2, 51) а тиме нам је показао пример смирења и послушања.

Многим искуством је доказано, вели Преподобни Јован Касијан, да монах (нарочито млад) не може обуздавати своје страсти уколико се кроз послушање није научио да обуздава своју вољу. Корен свих страсти јесте самољубље, са којим је повезана наша грешна и привидно слатка воља. Одсецањем своје воље у корену се одсецају страсти. Одсецањем своје воље човек се учи смирењу. Смирење је корен свих врлина. Из њега се рађа бестрашће. Смирење је, по Светом Антонију Великом, једино изнад свих ђаволских замки.

Наше послушање према духовном оцу не треба да буде само спољашње, формално и на речима, него и унутрашње, срдачно и на делу, јер: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт. 7, 23), каже Господ.

Једини разлог због којег морамо одступити од духовника и послушања њему јесте његов пад у јерес и одрицање од Вере Православне. Односно, духовник коме треба указивати послушање на напред наведени начин јесте само онај који је здрав у вери и нелицемерно и непоколебиво исповеда и држи се Вере Православне.

Немогуће је непослушном, својевољном човеку сјединити се са послушним Господом Христом. Ако смо непослушни духовнику кога видимо, како ћемо бити послушни Богу кога не видимо, како ћемо постићи свој циљ? Ако се човек кроз свето послушање не сједини у духу са духовником кога види, како ће се сјединити са Господом кога не види? Послушање духовнику је с тога школа послушања према Богу.

Живот непослушног човека је живот у тами и лажи. Такав живот ђаво све време води јер је он лажа и отац лажи (Уп. Јн. 8, 44). Он је измислио непослушност. Непослушни људи само каскају за њим. Непослушност је зато духовно тело ђавола. Са друге стране живот послушног човека је живот у Правди Христовој, живот у светлости Христовој, подражавање живота послушног Господа Христа. Зато се не упрежимо у исти јарам са непослушним ђаволом: Јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост са тамом? Какву сагласност има Христос са Велијаром? (Уп. 2Кор. 6, 14-15). Заиста, заиста, непослушан монах, хришћанин, нема ништа са послушним, Господом Христом, далеко је од свог циља.

Остварено јединство човека са Богом, кроз послушност, доноси и јединство човека са људима и свим тварима, чини га саборним у Богу. Ово јединство у Богу јесте најстварније, најобухватније и најбесмртније јединство у земаљском свету. Оно је слика и прилика јединства које влада међу ипостасима Свете Тројице. Црква и јесте слика Пресвете Тројице на земљи. Преподобни Јустин Ћелијски богословствује: „Богочовек Господ Исус Христос је Собом и у Себи на најсавршенији и најпотпунији начин сабрао, оцелостио, окатоличио, сјединио Бога и човека, а преко човека и све светове и сву твар. Судбина твари је суштински повезана са човеком“ (Уп. Рим. 8, 19-24). Својим Богочовечански организмом Црква обухвата: „Све што је на небу и што је на земљи, све што се види и што се не види, били Престоли или Господства или Поглаварства или Власти“ (Кол. 1, 16). Све је у Богочовеку, и Он је глава телу Цркве“ (Преподобни Јустин Ћелијски, Догматика Православне Цркве III, Ваљево 2004, стр. 213).

Свете тајне и свете врлине, у Цркви, сједињују са Господом све чланове Цркве, свих народа и свих времена, јер у Њој: „Нема Грка, ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака ни скита, роба ни слободњака, него све и у свему Христос“ (Кол. 3, 11). У Цркви смо „сви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28; уп. Кол. 3, 11-15). За ово јединство молио се Господ Богу Оцу: „Да сви једно буду, као Ти, Оче. што си у мени и ја у теби; да и они у нама једно буду; да буду једно као ми што смо једно. Ја у њима и ти у мени, да буду сасвим уједно“ (Јн. 17, 21-23).

Телом Својим – Црквом, Господ је сјединио у један надумни организам анђеле и људе и све богоздане твари. Због тога је Црква Христова, по речима Светог Апостола Павла, пуноћа Онога који све испуњава у свему (Еф. 1, 23). Позив је хришћана да остваре у себи вечни план Трисветог Божанства у човеку (Еф. 1, 1-5, Еф, 1, 10), јер су хришћани храм Бога Живога, као што рече Бог: „Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ“ (2 Кор. 6, 16).

Свете врлине човека сједињују са Богом а оне сједињују у љубави и све хришћане. Тако у међусобном јединству, у саборности, хришћане одржавају свете врлине: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Уп. Гл. 5, 22). Њиховим испуњавањем одржава се „јединство Духа у свези мира“ (Уп. Еф. 4, 3) . Другим речима: наше јединство, наша саборност у Господу зависи од нашег труда, од нашег напора, од нашег испуњавања заповести, од наше љубави према Богу и људима, а најпре од мајке свих врлина – свете послушности. Кроз свету послушност хришћанин задобија непрекидну умно-срдачну молитву којом се брани од греха и убија страсти. Њоме се монах, хришћанин, сједињује са Богом, анђелима и са свима светима. За овакво „сједињење свих“ у Богу ми се молимо на Светој Литургији. Такво сједињење нема ничег заједничког са сједињењем које желе да остваре екуменисти на принципу тзв. „Теорије грана“[1], тј. на принципу лажи. Помоћу лажи, помоћу ђавола, не може се доћи до сједињења људи у Господу, у љубави, јер је Господ наш Пут, Истина и Живот (Уп. Јн. 14, 6). Екуменистичко „сједињење свих“ је зато сједињење људи са Сатаном, који је лажа и отац лажи (Јн. 8, 44). Не желећи да будемо део такве паклене заједнице ми смо према екуменистичкој Београдској Патријаршији применили спасоносно 15. правило Прводругог цариградског сабора које гласи: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откритим челом (отворено, јавноприм. аут.) о њој у Цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора (одлуке – прим. аут.) оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назови епископе и назови учитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него, напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења“ (Никодим Милаш, Правила Православне Цркве са тумачењима, књига 2, Нови Сад, 1896, стр. 290).

По поменутом правилу ми смо били дужни одмах се оделити од представника Београдске Патријаршије који јавно, делом и речју, проповедају свејерес екуменизма.  На тај начин чувамо Цркву од раскола, чувамо своју саборност са свима светима, чувамо себе од вечне смрти.

Потребно је истаћи да само послушан монах, послушан хришћанин, задобија од Бога круну свих врлина – љубав. Кроз љубав се хришћанин сједињује са Богом, затим и са људима који су у Богу  –  хришћанима. Љубав је и „свеза мира“. Љубав, миром, као  силом сједињења, повезује све људе у Богу. Тај мир није од овога света, то је „надумни мир Божји“, а његова је стваралачка сила божанска љубав. Божанска пак љубав, благовести њен причасник – Преподобни Јустин Ћелијски, јесте „свеза савршенства“ која сједињује све што је савршено у хришћанима, сједињујући их на тај начин у једну душу, у једно срце, у једно тело – тело Цркве (Уп. Кол. 3, 14-15). Та божанска љубав Духа Светога, и остале врлине у њој, на челу са светом послушношћу, држи и одржава јединство Цркве, тела Цркве, духа Цркве, живота Цркве (Уп. Еф. 4, 15-16).

Послушност духовнику чини да човек непрекидно духовно напредује „из силе у силу“ и то до „мере раста висине  Христове“ (Еф. 4, 13), до савршеног јединства у Господу, до савршене саборности. При томе монах, хришћанин не напредује сам, већ увек саборно „са свима светима“. Јер у Цркви сви саборно живе једним животом, једним духом, једном истином. Због тога Свети Апостол Лука, говорећи о саборности прве хришћанске заједнице у Јерусалиму, каже: „А у народа који поверова беше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко“ (Дап. 4, 32). Личност Господа Христа је душа саборности Цркве и душа послушања у човеку.

Непослушан монах раскида себе од духовног јединства са својим духовним оцем а сједињује се са ђаволом. Непомјаник грехом најпре разара јединство душевних сила које стреме Богу унутар човека, а затим, преко у парампарчад разбијене душе човекове, тј. преко гордости и мржње, разбија љубав, јединство, саборност, мир у заједници у којој човек живи. Непослушан човек је зато већа или мања мина љубави, јединства, саборности и мира у заједници којој припада, било да је она духовна или биолошка, тј. било да се ради о епархији, парохији, манастиру, породици, и слично. Њена разорна моћ зависи од степена непослушности, од степена гордости и мржње. Што више непослушних у једној заједници то мање љубави, јединства, саборности и мира у њој.

Светило Цркве Божије, Свети Јован Златоусти, каже: „Не, заиста нема ничега што би толико могло нарушити и разрушити Цркву, или још боље, нема ничега другог, што би тако лако могло учинити ово, као када ученици са учитељима, и деца са оцима, и потчињени са старешинама нису веома чврсто сједињени“. Другим речима, светитељ хоће да каже да ништа тако не руши Саборност у Цркви као непослушање деце према оцима.

У заједници где нема послушања, нема ни Бога, ни анђела. А где је послушање, ту је Бог, и ту је анђео, ту је слога, саборност, заједништво, радост, мир, љубав, свако добро.

Треба да знамо и то да нашу саборност понајвише руше осуђивања ближњих, слободно понашање, тј. дрскост и подозривост.

Сви јересијарси и предводници раскола у Цркви су синови непослушности. Они су узроци подела, немира, цепања Цркве. Ђаво најпре кроз непослушање раздваја човека од Христа, а затим и од свега што је Христово: од саборног ума Цркве, саборне воље Цркве, саборног живота Цркве. Ову истину данас најбоље видимо на примеру екумениста у нашој помесној Српској Цркви. Екуменисти су полугом непослушности најпре избацили себе из заједнице са својим духовницима, а затим су полугом јереси избацили себе из саборне заједнице са Црквом. „Нема сумње, ван Цркве је онај који не држи веру Цркве“ – говори Свети Јован Касијан (De incarn. Domini, Contra Nestor., lib. III, c. 14.).

Од послушника се рађају и добри старци и добри епископи и ревносни  борци за веру. Данас је мало добрих стараца, добрих епископа и ревносних бораца за веру, јер нема добрих послушника. Никад више теолога и теолошких школа и никад мање бораца за веру. Зашто? Зато што теолози у тело теолошког знања нису удахнули дух светог послушања. Због тога је њихово теолошко знање мртво, неборбено. Знање надима а љубав, стечена кроз послушање, изграђује и старце и епископе и ревнитеље вере (Уп. 1Кор. 8, 10).

Из послушања се рађа молитва а из ње богословље. Само када се споје знање и послушање добија се христолики старац, христолики епископ, христолики борац за веру. Такви су били ревнитељи Светог Православља: Свети Василије Велики, Свети Јован Златоусти, Свети Григорије Богослов, Свети Атанасије Велики, Свети Фотије Велики, Свети Максим Исповедник, Свети Марко Ефески и многи, многи други. Фронт одбране вере од свејереси екуменизма би данас био много јачи да је више послушних монаха и хришћана. Нажалост, он је данас сведен на најмању меру у историји Цркве. Када нестане послушних монаха и хришћана доћи ће крај света.

Све горе речено има своју поруку која гласи:

Ако будемо послушни свом духовном оцу и епископу, својим игуманима, надређеним на послушањима, тј. ако не живимо по својој вољи, Господ ће нам дати благо молитве. Она ће нас сјединити са Њим. Тада ћемо имати Његов мир у души, Његову љубав, Његову кротост, Његово милосрђе, Његово трпљење, Његово смирење, Његову Саборност. Међу нама ће владати света љубав, мир и заједништво, као и међу хришћанима првих векова. Ако будемо послушни Господ ће нас благословити и умножити као и њих што је благословио и умножио а поразити богоборне екуменисте као што је у њихово време поразио идолопоклонике.

Ако пак будемо непослушни Господ ће одступити од нас, а са њим и мир, међусобна љубав и заједништво. То би била смрт наше епархије, и тешка рана  Православљу у Србији.

Пред нама су два пута: пут живота, тј. пут свете послушности и пут смрти, тј. пут богомрске непослушности.  Од наше слободне воље зависи којим ћемо путем ићи.

Нека би нам Васкрсли Господ дао разума и снаге да увек идемо само путем живота, путем свете послушности. Васкрсли Господ је наш живот, наш пут, наша послушност, наш разум, наша светлост, наша снага, наше спасење, наше васкрсење, све добро наше.

Њему, Васкрслом Господу Христу нека је и од нас свака слава, част и моћ, са Оцем и Духом Светим, кроза све векове и сву вечност. Амин.

Христос Васкрсе!

Ваистину Васкрсе!

——————————————

[1] Теорија грана (Branch Theory) – један од три принципа екуменске уније хришћанских „цркава“. Полази од чињенице да је Христова Црква као разгранато дрво, чије стабло представља једну невидљиву Цркву. Гране су разне „цркве“ које су међусобно равноправне и представљају манифестацију једне Цркве. Ниједна грана појединачно није Црква нити поседује пуноћу истине, те зато поједина богословска предања локалних „цркава“ треба кроз дијалог усагласити како би се „реконструисала“ једна истина и видљиво остварила једна Црква.

Друга два принципа екуменске уније хришћанских „цркава“ су: догматски минимализам  и принцип толерантности. Први полази од чињенице да јединство треба тражити у минимуму заједничке сличности богословских учења, при чему минималну заједничку основу чине Свето Писмо (али ван контекста Светог Предања), Никејско-цариградски символ вере и само две свете тајне: Крштење и Евхаристија. Други принцип афирмише толерантност према учењу других „цркава“ и спремност на компромис љубави.