Годишњица крсташког рата

Share on FacebookTweet about this on TwitterPrint this page

Извор: СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, ГОДИНА 1996, БРОЈ 1 (13), СТРАНЕ 171-173

Ове године се нaвршава дeвет стотина година од како је у Западној Европи покренут тзв. Први крсташки рат (1096). То је догађај који је обележио почетак низа сличних војних похода усмерених првобитно на освајање хришћанских Светих места у Палестини из руку неверника. Почетни циљеви заштите Свете земље касније су битно измењени. Ти ратови су са променљивим успехом и новим метама, често одабираним и у хришћанском свету, трајали до краја XIII века.

Многобројни су и врло сложени узроци који су довели до покретања Првог крсташког рата. Данас постоји огромна стручна литература која тај покрет проучава са разних становишта, пре свега верских и политичких, затим економских и демографских, најзад психолошких и културних. Стара је тежња хришћана да посећују Света места. Било их је и у Западној Европи више и веома угледних, али је поклоњење Гробу Господњем и Јерусалиму био највиши циљ, многима недостижан. Током XI века су и на Запад почеле стизати вести о угрожености тих места нарочито ширењем власти Турака Селџука. Византијско царство је после битке код Манцикерта (1071) трпело поразе од турских освајача, у један мах је био доведен у питање и сам опстанак Цариграда (1090-1091).

Папа Урбан II (1088-1099), Француз родом и следбеник идеја папе Гргура VII, мисао о угрожености Свете земље претворио је у позив хришћанима на Западу да крену у Свети рат за њено ослобођење и заштиту. На сабору у Клермону (Француска) повембра 1095. године пред окупљеном масом света папа Урбан II је одржао говор, који је многе подстакао да одмах прихвате идеју о предстојећем походу. Следиле су проповеди, затим опрост грехова учесницима похода, заштита њихове имовине за време рата уз мисао о жртви и праведном рату. Све јс то покренуло људе из разних слојева друштва, пре свега у Француској и Немачкој, а затим и у другим земљама. Походу су се касније придружили Нормани из Јужне Италије. На чело похода ставили су се представници истакнутих властеоских породица (војвода Готфрид Бујонски, војвода Роберт Нормандијски, гроф Рајмунд IV Тулуски, гроф Иг од Вермандоа и други).

Учесници Првог крсташког похода кретали су се према Блиском истоку копненим и поморским путевима. Један део одреда се упутио према Италији, а онда бродовима до византијских лука на Балкану, затим копном до Цариграда. Други део је користио пут преко Италије и Далмације односно Византије, а најмногољудније масе крсташа су се кретале из Немачке преко Угарске (Мађарска) односно балканских земаља до Цариграда односно Мале Азије. Од пролећа 1096. године током читаве године у таласима су пристизали наоружани ходочасници. Најслабије опремљени одреди сеоске и градске сиротиње под вођством двојице проповедника (Валтер Без Имања, Петар из Амијена) кренули су први из Немачке априла 1096. године. Они су успут изазивали многе сукобе. У Земуну и Београду пљачкали су имовину и добра мештана. Западни писци онога доба (Алберт Ахенски и други) сачували су драгоцена сведочанства о томе. Одреди под вођством Петра Амијенског су напали и освојили Земун, град угарског краља у то време. Страдало је тада око четири хиљаде мештана, а опљачкани товари су данима на брзину пребацивани преко реке, у страху од потере. Византијски заповедник Београда, дукс Никита, повукао се према Нишу да организује одбрану, а становништво се разбежало на све стране. У Нишу је избио нов сукоб великих размера, пошто су крсташи запалили млинове и део насеља. Византијска војска је разбила део крсташких одреда. Преживели су се постепено прикупљали и затим наставили пут према Софији и Цариграду под непосредним надзором царске војске. На византијском двору су са дубоким неповерењем гледали на ове походе сумњајући у стварне циљеве подухвата. На другој страни узимало је маха уверење да је Византија не само друкчија него и непријатељска земља.

После опсежних припрема кренула је и ритерска војска крсташа према означеним циљевима (јесен 1096. године). Она се кретала истим путем као главнина одреда „народног“ похода – путем преко Угарске, Земуна, Београда, Ниша и Софије до царске престонице на Босфору. Судећи по сачуваним историјским изворима већих сукоба са житељима успутних насеља није било. У Цариграду су вођени дуги и компликовани преговори са вођама похода. Тек пошто су склопљени уговори са појединим представницима крсташа, цар Алексије I Комнин је обећао помоћ у даљем снабдевању ових одреда (пролеће 1097). Сјај византијске престонице задивио је крсташе са Запада, а своје утиске о дошљацима забележила је даровита кћи византијског цара, Ана Комнина.

Верска нетрпељивост крсташа пратила је ове походе од почетка. Искусили су је најпре Јевреји у многим насељима у Немачкој и ван ње. Врло су крвави били напади крсташа на Јевреје у Шпајеру, Вормсу, Мајнцу, Келну, затим Прагу и другде током 1096. године. Угарска је страдала у више наврата од насиља крсташа. Праве борбе водио је угарски краљ против њих. Многи крсташи нису стигли ни до византијских граница на Балкану. Расули су се у локалним сукобима на тлу католичких земаља.

Први крсташки рат (1096-1099) окончан је освајањем више градова и области на Блиском истоку. Створене су тзв. Латинске државе по угледу на оне на Западу. Најпознатије су биле Грофовија Едеса, Кнежевина Антиохија и Јерусалимска краљевина (1099). Све ове државе су се могле одржати само непрекидним борбама против муслиманских суседа. Да би се оне спасле уништења у више наврата су организовани нови крсташки походи. У некима су учествовали владари највећих европских држава – Француске (1147, 1189). Немачке (1147. 1189), Енглеске (1189) и други. Потпуно изобличење првобитних циљева донео је Четврти крсташки рат – крсташи су напали и освојили византијску престоницу Цариград (1204). Срушено је Византијско царство. Био је то догађај који се мора уврстити у прекретнице европске историје. Иако Латинско царство на Босфору није дуго трајало (до 1261. годипс), последице су биле трајне.

Јованка Калић