Професор Атинског Универзитета у пензији Протојереј Георгије Металинос, дао је недавно изјаву у којој се осврнуо и на питање прогона Епископа Артемија.

Отац Георгије Металинос познат је по свом предањском, отачком ставу.

Био је близак са блаженопочившим о. Јованом Романидисом.

У наставку доносимо део изјаве који се односи на прогон Епископа Артемија.

Недеља друга по Васкрсу је посвећена женама Мироносицама, које врло рано у први дан недеље дођоше на гроб око изласка сунца. И говораху међу собом: „Ко ће нам одвалити камен од врата гроба?“ И погледавши видеше да камен беше одваљен, а беше врло велики. И ушавши у гроб, видеше младића обучена у белу хаљину где седи с десне стране, и уплашише се.

– или зашто В. Димитријевић „игра“ како А. Јевтић „свира“ –

4) ICR Питер Фејт / Амбaсадор Немачке Мас

После првог дана Сабора, на порталу „Борба за Веру“, након кратког извештаја да је Сабор отворен, уследило je предивно написано верско програмском упућење, насловљенo „Уредништво: Господе, не урачунај им грех овај!“ – „Борба за тајну вечеру“.[1]

Међутим, нити насловна најава закључка – „Уредништво: Господе, не урачунај им грех овај!“

Господ наш Исус Христос нам је рекао по чему ће се познати да смо ученици његови, а то је ако будемо имали љубави међу собом. На другом месту у светом Еванђељу нам је потврдио која је то пак највећа љубав коју можемо пројавити једни према другима, а то је да ко живот свој положи за ближњег свог.

У периоду попразништва Светог Васкрсења Христовог наша Света Црква је одредила да се четврте недеље по Васкрсењу слави спомен чудесног исцељења раслабљеног, догађај описан у Светом Еванђељу. Овај догађај нам у најдубљем смислу разоткрива саму суштину читавог Спаситељевог домостроја спасења, који је Он „ради нас и нашега спасења“ извршио на земљи.

Време „иде“ све брже, то нам је већ свима јасно. Просто више не „цури“, сада већ видљиво тече. Али не само по убрзаном времену, већ и по многим другим знацима, изгледа да ће последња времена стићи можда баш нас. То некако многи осећају, били у вери или не.

Како време измиче, све већа је даљина међу браћом православном.

Једни препознавши истину, својим духовним напретком попут голубице, како Свети Оци казиваше, исхитрено стреме ка небу, свом једином циљу, жељеном спасењу.

Рекет по рекет и окити се праведни Ноле орденом Светог Саве. Награђиванима никад доста награда, уосталом, као ни кажњаванима казни. Сујетољупци љубе награде а за узврат служе наградодавцима, материјално и морално. Тако функционише наша друштвена позорница. Треба бити свестрано обдарен и то доказати наградама добијеним у више области.

Од духовног посрнућа пре Другог светског ратa[1], до отвореног безбоштва после Другог светског рата, није било већег зла и већег пада у нашој Помесној цркви од овог који је наступио, а то је отворено проповедања јереси од стране њених предстојатеља. Од бечког исповедања јереси патријарха Иринеја, до београдског паљења свећа у синагоги јеврејској од стране истог, наша Помесна Црква убрзаним током проходи сав онај пут који је Рим у свом посрнућу вековима пролазио, и сада се наша Помесна црква налази на ивици амбиса који се зове: потпуно отпадање од Бога, од свеосвећујуће, просвећујуће и спасоносне благодати Његове.