„Други дан Божића Црква хришћанска одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која роди Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Сабором се њеним назива ово празновање зато, што се тога дана сабирају сви верни, да прославе њу, Матер Богорoдицу, и што се торжествено, саборно, служи у част Њену.
Катакомбе
Недеља тридесета по Духовдану у Барајеву
„Свети праоци. Заиста, велики људи! Ако уопштимо мисао којом се одређује њихова величина, добићемо следеће: истински велики људи су само они који испуњавају потврдну вољу Божију у односу на људски род, будући да много тога бива само по допуштењу Божијем.
Са друге стране, има силних делатеља који дејствују заобилазећи вољу Божију, или јој се чак супротстављају.
Свети Никола прослављен у Лозници
„Овај славни светитељ, слављен и данас по целоме свету, би јединац син у својих знаменитих и богатих родитеља, Теофана и Ноне, житеља града Патаре, у Ликији. Као јединца сина, дарованог им од Бога, они опет посветише Богу, и тиме дадоше га Богу као уздарје. Духовном животу научи се свети Николај код свог стрица Николаја, епископа патарског, и замонаши се у манастиру Нови Сион, основаном тим истим стрицем његовим.
Прослављен Свети Архангел Михаило у Нишу
„Још од давнина људи су празновали анђеле, јер по Старом завету, када су људи одступили од Бога, почели су се клањати створењима Божијим, стварајући од њих идоле и приносећи им жртве.
Пагани су их називали боговима и створитељима свега видљивог и невидљивог. То је било веома распрострањено за време светих апостола.
Свети Краљ Милутин прослављен у Бадовинцима
„Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио.
Двадесета недеља по Духовдану у Барајеву
„Христос је дошао да растера један прастари страх људи, но и да донесе један нови страх за оне који греше. Стари страх људи јесте страх од телесне смрти; нови страх треба да буде страх од душевне смрти; и овај страх Христос је обновио и појачао. У страху од телесне смрти људи призивају сав овај свет у помоћ; утврђују се у овоме свету, шире се у овоме свету; грабе овај свет, да би само осигурали што дужи опстанак свога тела, што дужи и што безболнији.